Da vam ispričam priču? Zapravo i nemate izbora ako želite da pročitate kolumnu do kraja. Jer, ja sam rešen da ovo ispričam.

Priča se tiče čuvenog Ermitaža, muzeja koji se nalazi u Sankt Petersburgu ili kako sam navikao (u svim prevodima Dostojevskog) Petrogradu. Posle sloma ruske vojske u Prvom svetskom ratu, a u strahu od invazije Nemaca, sve vredne i pokretne eksponate Rusi su spakovali u tri kompozicije vozova i poslali za Moskvu. Dve kompozicije su uspele da se izvuku iz Petrograda, a treća je morala da se vrati. Nemci nisu došli, ali jeste Lenjin i boljševici. Posle Lenjina je došao Staljin i neke od najvrednijih slika starih majstora prodao je Amerikancima. Za tridesetak slika dobiojeoko 6.000.000 dolara, po današnjoj vrednosti. Slike je prodao da bi kupio traktore! Svako ima pravo na svoje viđenje ove transakcije, ali ja sam morao da stavim uzvičnik na kraj prethodne rečenice. Meni je ovo varvarski koliko i bombardovanje muzeja u Bagdadu. Neshvatljivo. Ali, da nastavim priču… Došao je Drugi svetski rat i novi pohod na Rusiju.Kada je bilo očigledno da se sprema opsada Petrograda, tada, već uveliko, Staljingrada, ponovo su spremljene tri kompozicije vozova da sklone neporocenjivo umetničko blago van domašaja Nemaca. Da istorija ima običaj da se nekima ponavlja, videlo se i ovaj put. Dve kompozicije su utekle u poslednji čas, ali jetreća   ponovo ostala. Odredište nije bila Moskva nego Ural. Da svemu doda notu ironije postarao se i neko ko je deo ove neprocenjive riznice sakrio u istoj onoj kući u kojoj su bili utamničeni a nešto kasnije i streljaniRomanovi. Car Nikolaj II nije voleo umetnost i nije mario za blago Ermitaža. Ali, nije ni menjao slike za traktore. Izgleda da moć i umetnost retko stanuju na istoj adresi. Elem, opsada Lenjingrada je bila duga, brutalna i kažu najteža do tada viđena. Trećina stanovništva  „ruske Venecije“ nije dočekala kraj opsade. Neki civilizovani Nemci poštedeli su stradanja i rušenja gradove poput Rima i Firence, ali izgleda da na Ruski front nisu bili poslati civilizovani Nemci. Ermitaž je delio sudbinu grada i njegovih stanovnika. Ogromne prostorije bile su sablasno puste, a po podovima i zidovima   zjapili su prazni ramovi odnesenih slika. Pošto je opsada dugo trajala, ponekad su u muzej dolazli ranjeni i premoreni vojnici koji su u vremenu poštede od borbi obilazili muzej. Kustosi muzeja vodili su te grupe izgladnelih vojnika od rama do rama i detaljno im opisivali slike koje su se u tim ramovimanalazile. Preživeli kustosi su kasnije prepričavali sa koliko pažnje, interesovanja i neskrivenog divljenja su ti, od smrti i straha ogrubeli ljudi, slušali opise slika. U pobožnoj tišini sablasnog muzeja, uz stalne detonacije i pred realnom opasnošću da neka granata u tom trenutkupogodi muzej, oni su zaboravljali na rat, na glad, zimu, strah, rane, smrt. Predavali su se zamišljanju neke druge, neviđene stvarnosti. U njihovim dušama su ponovo nastajala davno stvorena dela Leonarda, Rembranta, Karavađa… Ne znam šta bih dao da sam mogao da zavirim u misli tih ljudi dok su slušali sve te priče. Pitam se šta je zamišljao dečak iz neke  ruske zabiti dok je slušao o Rembrantovoj slici “Skidanje s krsta“. Da li je na toj slici pored Hrista video i sebe? Svog poginulog zemljaka? Roditelje? U te slike je bila utkana njihova prošlosti budućnost – prekinute ljubavi, daleki zavičaj, roditelji, braća, sestre, deca, prijatelji, šume, reke, stare navike, sloboda… mir. Možda grešim, ali nekako ipak ne verujem da je iko od njih na tim slikamavideo jedan od Staljinovih traktora. Ti ljudi su umetnosti dali smisao koja joj pripada i ona im je uzvratila istom merom. Vratila im je veru u pobedu, nadu u budućnost i razlog za život. Umetnost je uradila ono što radi oduvek – dala je smisao opštem besmislu. Zato, ako nekada budete u prilici da neki umetnički predmet menjate za traktor, telefon ili nešto treće, dobro razmislite. Jer, ne zna se kada će slika koju ne razumete sa zida pogledatipravo u vas i otkriti vam svoju tajnu. Tajnu čiji ste i vi deo. Jer, nikadai ništa nije slučajno. Svaki život je deo jednog scenarija koji ima svoju unutrašnju logiku i dinamiku. Umetnost osmišljava taj scenario, ali samo ako tražimo smisao, ako tražimo odgovore, ako tražimo svoj put. U suprotnom, traktor je sve što vam u životu treba.

Jovica Jovanović

priro

Nema komentara