Moj odnos prema politici je kao u istoimenoj pesmi grupe Hladno pivo – pustio bih ja nju, ali neće ona mene. Nerado pišem o političkim temama, ali ovaj put rešio sam da sebi dozvolim tu avanturu.

Verujem da ste svi upućeni u nekakav amandman i nove uslove koje postavljaju Nemci na našem tako “dugom putovanju u Jevropu” . Da li je ova i ovolika kuknjava oko toga deo predizborne kampanje ili nešto što nas se zaista tiče, ne mogu da razlučim. Tek, Naprednjaci leleču sa svih strana, a Premijer je u znak duboke korote proveo čitav jedan dan a da se nije obratio novinarima. Elem, isti taj Premijer je, “nekako s proljeća”, gostujući na RTS – u, rekao da smo mi zemlja koja je učestvovala u ratu protiv ostatka sveta, taj rat smo, naravno, izgubili, i sad plaćamo cenu tog poraza. Izgleda da se Premijeru ta konstatacija omakla, jer to više nikad nije ponovio, ni on, ni oni koji drugo ništa ni ne rade nego ponavljaju i tumače sabrane misli Aleksandra Vučića. Te ratove devedesetih vodio je i gubio Slobodan Milošević, po zanimanju muž Mirjane Marković, spisateljice iz Rusije. Moguće je da se neko dosetio da, podsećanje na te poraze i njihovu cenu, nije baš za pominjanje. Neko zloban bi se dosetio da je ulogu u tim ratovima i porazima imao i “Najuspešniji student Pravnog fakulteta” , a to bi bacilo neželjenu senku na tu uspešnost. Dakle, račun je stigao za naplatu i to je to. Nije slučajno ni to što je “ konobarica “ Nemica. Oni najbolje znaju kako je kad izgubiš rat, pa ti uzmu pola zemlje. Logično pitanje – čemu ovoliki pregovori, putni troškovi i valjanje po podu? Nemam pojma, ali neko, valjda, ima odgovor i na to pitanje.

Da se ja vratim na ono što mi je poenta ove priče. Nemci su izneli amandman, Englezi i Hrvati ga podržali. Što se Engleza tiče ima jedna arapska poslovica – Ako vidiš dve ribe da se svađaju na dnu mora, znaj da negde čuči Englez i smeje se. Protivnik sam bilo kakve generalizacije, tako da ne mislim da se ovo odnosi na sve Engleze, ali na njihovu spoljnu politiku svakako. Ali, prilično sam iznenađen učešćem Hrvatske. Ne zbog Hrvatske, već zbog Evropske unije. Zašto je Nemcima i Englezima bila potrebna podrška Hrvatske? Nemci su to mogli lagano i sami da izguraju. Ili su mogli da pozovu Holanđane, oni su bar uvek spremni da glasaju protiv nas. Ne, trebalo je da to bude Hrvatska.

Razumem Hrvatsku – njima je poziv iz Nemačke nešto što se ne odbija. Ako su se prijavili sami, i to razumem. Bliže se izbori, a sem srbofobije, malo šta im tako dobro uspeva. Ama, zašto je to bili potrebno Evropi?

Nisam evroskeptik, ali nisam ni evrofanatik. Svrstao bih sebe u evropragmatike – od svih loših rešenja EU je najmanje loše. Ali ovaj potez me je prilično razočarao. Dobro znaju da smo do onomad ratovali sa Hrvatima a EU nas, kao, mirila i prodavala nam svoje zalihe oružija. Prošlog meseca smo imali onaj smešni, mali “ carinski rat “ sa Hrvatskom ,a oni nas opet huškaju jedne na druge. Jel previše očekivati od civilizovane i kulturne Evrope da bude makar pristojna? Da se Hrvatska i sama javila da podrži ovaj amandman, trebalo je zahvaliti joj se i reći da, zbog mira u komšiluku, njihova potpora im nije potrebna. To bi bilo džentlmenski, dobronamerno i evropski. To bi uradio neko kome je mir u ovom delu Evrope zaista cilj. Ovako teško je poverovati u dobronamernost evrobirokrata kad smo mi u pitanju.

Dobro, priznajem da sam politički naivan. I da je verovanje da u politici postoji išta sem golog interesa, čista glupost. Ali, u tom slučaju, mi bismo ulaskom u EU, umesto u “ klub džentlmena “ upali u društvo lažova. Nije da se tu ne bi snašli, ali to imamo i bez njih.

(anonimni kolumnista)

Nema komentara