“Zbog toga sam tih godina mnogo voleo pesmu Dobro jutro koju je napisao Bora Čorba, valjda jedini čovek sa ovih prostora koji je ušao i izašao iz legende.“

Ovo je rečenica koja me proganja danima.

Ništa ne sluteći, čitao sam pre par dana odličan tekst Vladimira Skočajića – “Kako nisam odrastao u Jugoslaviji“. I usred tog teksta nabasam na gore navedenu rečenicu. I od tad nema mira. Zašto? Da li je tačna ta konstatacija da je Bora ušao i izašao iz legende? Zašto je to uopšte važno?

Meni je važno! Vrlo važno. A, evo i kratke “istorije bolesti“.

Te davne 1981.g . Grčka je ušla u Evropsku Uniju, pokušan je atentat na Ronalda Regana, predsednika SAD, Izrael anektirao Golansku visoravan, Gospa se “ pojavila “ u Međugorju, na Kosovu počinju irendetističke demonstracije . . . a, Riblja Čorba je objavila svoj drugi LP Pokvarena mašta i prljave strasti .

Moja majka je tih dana kupila ploču Zorana Kalezića, ali nešto joj se tu nije dopalo, pa mi je dala ploču i odobrenje da istu zamenim za bilo koju drugu, po sopstvenom izboru. Možda se godinama kasnije i pokajala zbog te nepromišljenosti, tek, ja sam tog dana u Beogradskoj robnoj kući, na štandu sa pločama, Zorana K. zamenio za Boru Đ. OstalO je istorija. I lična, ali pomalo i kolektivna, jugoslovenska.

Pravo skidanje “mraka“ bilo je prvo preslušavanje tog albuma. Za mene, kliNca iz provincije, tog trenutka otvorio se jedan novi svet. Imao sam pre toga ploče Bjelog Dugmeta, Srebrnih Krila i još nekih kojih se ni ne sećam, ali nije me se to nešto posebno doticalo. Srebrna Krila su bila za devojčice, a za Bregu nisam bio baš siguran šta hoće od mene. Novi talas je bio još talasčić i hvatao je zalet po beogradskim žurkama. I tu se pojavljuje Riblja Čorba. Ne znam kako sam sa svojih nepunih 13 godina uopšte dobacio do Borinih pesama, valjda sam bio napredno dete, ali od tog trenutka pa, mogu mirne duše da kažem, do dan danas, ta ploča je postala i ostala najznačajnija ploča u mom životu. Bilo je posle mnogo drugih, po mnogo čemu značajnih, bolje snimljenih, otpevanih, popularnijih ploča, ali to je bila samo muzika. Ovaj album za mene je bio SVE.

Znate onu scenu iz filma “Varljivo leto 68.“, kad Perica Čehinjici priča o vrbi i svim bitnim događajima iz života koji ga vežu za tu vrbu ? E, pa, Pokvarena mašta i prljave strasti su moja vrba. Sve bitno što mi se dešavalo u životu, ili je tada izgedalo kao najbitnije u Univerzumu, ja sam prošao uz muziku sa tog albuma. To je soundtrack mog života. Ok, nisam u početku razumevao baš sve pesme na pravi način, ali shvatanje života i shvatanje tih pesama išlo je nekako uporedo. I što sam više saznavao, to je moja fascinacija Borinom poezijom bivala veća. Čovek je tačno znao da kaže ono što ja nisam, a želeo sam. Bora mi je tada bio neka vrsta gurua. Pevao je i pisao u moje ime. U ime svih nas. I to nisu više bile sladunjave pesmice o finim osećanjima, ni čobanski rok za seoske igranke, to je bilo nešto potpuno novo, potpuno drugačije, a opet tako poznato, tako prisutno, i do nepristojnosti iskreno. Borina poezija je stizala pravo sa ulice, kafane, hotelske sobe, klozeta, čekaonice, kupea . . . Bile su to pesme o nama. O našim malim – velikim životima. Te pesme su opisivale naše živote, našu bol, naše radosti, naše strepnje i strahove. Bora nije tražio heroje za svoje pesme, njemu su bili dovoljni i antiheroji poput nas. Poput mene.

Nedavno je časopis Rolling Stones objavio listu najboljih albuma svih vremena sa ovih prostora. Treba li da kažem da sam listu pogledao samo zbog ove ploče? I, da, ima je, među prvih 10. Danas sam svestan svih tehničkih nedostataka ovog albuma. I toga da je tako u Stonsi fazonu. Imam ovaj album u audio formatu, MP3 formatu, imam ga na laptopu, na telefonu, ali kad hoću da častim sebe, spustim iglu na gramofonsku ploču. Istu onu koja je preko Zorana Kalezića i prsta sudbine našla put do mene . Da, još je imam i još uvek je slušam. To je nešto najbliže mojoj zamisli vremeplova.

Nastaviće se . . .

 

Jedan komentar