Tekst koji sledi napisan je za Politiku i rubriku “ Pogledi “. Iz nekog razloga urednik je smatrao je da tekst nije za objavljivanje u ovoj rubrici. Pošto nije objavljen ni u “ Pismima čitalaca” , gr’eota da se baci. Šalim se, želeo sam da vama omogućim uvid u tekst i pustim da sami procenite gde je mesto ovom teksti. U mojoj kolumni svakako jeste. Povod za pisanje teksta je malo bajat, jer je trebalo da bude objavljen početkom meseca, ali je zato profesor Kusturica uvek aktuelan. Sledi “inkrimisani” tekst.

Profesor Kusturica je onomad govorio na rođendanskom slavlju svevladajuće stranke u Srbiji. Taj govor nisam čuo, ali njegov eho je odzvanjao danima posle toga na društvenim mrežama i u štampi. Koliko sam iz naslova tekstova raznih „kusturologa” shvatio, suština problema je u tome što je profesor Kusturica uopšte bio tamo. „Napredni“ mu zameraju druženje sa „naprednjacima”.
Da dva puta ne ponovim istu grešku, govor profesora Kusturice sa otvaranju 60. Sajma knjiga pročitao sam više puta. I dopao mi se. Baš mi se dopao. Stekao sam utisak da govoreći o pismenom čoveku, onom koji „nije bio savršen, ali mu je to bila namera”, profesor Kusturica zapravo govori o sebi, s punim pravom. Čovek kome je debitantski film „Sećaš li se Doli Bel” može o sebi da kaže šta mu je volja i da bude u pravu. Problem koji ovdašnji „napredni” i „naprednjaci” imaju sa profesorom Kusturicom je taj što on ne pripada ni jednima ni drugima. On je svoj. Kao autentičan pismen čovek, on ima viziju. To je ono što ne može da se kupi, ne može da se nauči, ukrade. Vizija se stvara. Pravi se od svega pročitanog, viđenog, doživljenog, sanjanog, od onoga što smo drugima dali i onoga što smo od drugih dobili. Ona se misli i živi neizmenično. Nisu naprednjački prvi redovi jedini prvi redovi vlasti u kojima je profesor Kusturica sedeo. Nadam se ni poslednji. Negde mu je bilo prijatnije, negde manje prijatno, a verovatno da mu je najčešće bilo neprijatno. Ali, izbor je jednostavan – ili trpi on ili trpi njegova vizija. Profesor Kusturica je izabrao da otrpi on.
Kakva je to vizija profesora Kusturice? Nemam pojma. Ali, verujem filmovima režisera Kusturice, verujem piscu Kusturici, verujem i basisti Kusturici. Malo mi je sumnjiv Kusturica glumac, ali kako i sam Profesor reče – nobody is perfect. Dakle, nema razloga da ne verujem njegovoj viziji. Pre svega zato što nije politička. Posebno ne dnevnopolitička. Mislim da ta vizija proizlazi iz jedine koalicije koja je smislena – umetnosti i kulture.
Imam transfer blama svaki put kad u nečijem tekstu ili komentaru osetim da je autor samo čekao da profesor Kusturica promoli nos iz svoje umetničke oaze u kojoj je zaštićen Zlatnim palmama i Zlatnim lavom, pa da ga spopadnu razni intelektualci, za sve, svašta i ništa. Očigledno da ni profesor Kusturica ne misli da su pismen i intelektualac jedno te isto. Pismen čovek oseća dug prema Eshilu, Šekspiru, Dostojevskom… Kao i obavezu prema nekim dolazećim Molijerima, Čehovima, Markesima… Profesor Kusturica nema kompleks od Evrope. On je u istoj toj Evropi starosedelac. On je nas odveo tamo mnogo pre nego što su političari sa ovih prostora shvatili da žele da budu deo Evrope. Možda je u očima naših intelektualaca baš to njegov najveći greh.
„Biti pismen, to je formula koja otvara vrata dokučivih tajni i blagodeti koje čovek može da ostvari u svom kratkotrajnom boravku na Zemlji”, kaže profesor Kusturica u svom govoru.
Biti pismen… za ostalo ćemo lako.

anonimni kolumnista

Nema komentara