Kad sam pre desetak dana čuo prvu petardu, u ovoj novoj sezoni, pomislio sam : “ Evo, počinje ! “ I, zaista, od tad nema dana, a ni noći, da mi bubne opne ne zavibriraju, bar nekoliko puta dnevno. I noćno.

Ne bi bilo nezanimljivo da nas neko, ministar policije npr. , obavesti kako to da početkom decembra, svake godine, niču fantomske prodavnice pirotehnike u kojima svako derište može da kupi napravu kojom može da osakati sebe ili druge. Naravno, kao i sve što je nepoželjno, nalaze se u okolini škola, valjda, da budu bliže “ mušterujama “ , šta li ? Silno se upinjemo oko zakona koji zabranjuje roditeljima da dete cimnu za rukav, nekmoli lupe mu zaušku, ali nikog ne zabrinjava što deca koja ne znaju ni pertle da zavežu, mogu da kupe pirotehničku napravu. Više je nego očigledno da decu i ono što za njih predstavlja dobrobit, ovde nikog previše ne zanima. Ovi što su najgrlatiji oko izglasavanja ovog zakona, samo su deo lobija koji bi iz EU fondova maznuli neku lovu i radili na njegovoj inplementaciji, a Državu sakata deca ne zanimaju, jer u svakoj od predhodnih vladajućih ekipa, sedi po neko ko dobro zarađuje obezbeđivanjem dozvala za uvoz i prodaju ovakvih naprava. Jednom rečiju – Srbija.

Ali, zapravo, ovo i nije tema kojom želim da se bavim. Mene intrigira ono suštinsko – zašto Srbi vole petarde ? I, uopšte, pucanje kao takvo ? Ako ostavimo po strani samozadovoljavajuće mitove o ratničkoj istoriji i kur***oj naravi Bacača Petardi ovdašnjih, skoro da nam se ništa drugo ni ne nudi kao odgovor. Dakle, kako reče Krleža, sačuvaj me Bože hrvatske kulture i srpskog ( srBskog) junaštva. Nešto previše vekova smo proveli u ropstvu za narod koji ima tako visoko mišljenje o sebi i sopstenom junaštvu. A, poslednje decenije samo potvrđuju taj raskorak između mita i činjenica. Stvarno, odkud nam ta bolesna potreba za bukom, dimom i samopovrađivanjem ? Naravno, mogao bi da se pozovem na psihoanalizu, ili neku drugu “ psiho “ teoriju, ali tu, tek, ne bi dobro prošli, jer bi morao da se demontira drugi, ničim izazvani, mit o Srbima kao sexualnim gigantima sa Balkana. E, to bi bilo prviše za jedan tekst koji se bavi, samo, pitanjem petardi u Srba.

Kao što to obično biva, odgovor koji je najjednostavniji, uglavnom je i najtačniji. Mi smo priprosti ljudi željni tuđe pažnje. A, ima li lakšeg načina, da na sebe skreneš pozornost bližnjh , od bacanja zaglušujuće napravice pravo pred nečije noge, u nečiji ulaz, učionicu, hodnik . . . I dok se srećnija deca raduju Božiću, porodičnom druženju, poklonima . . . naši klinci ćeI i Badnje veče da provedu na ulici ili u kafani, sve uz petarde i pevaljke. Nek se zna kad Srbin slavi! I sve tako do tzv. “ Srpske Nove Godine ”. Tad će da utihne p(r)etardiranje Srbije, nastaviće ono uobičajeno retardiranje Srbije.

Aleksandar Tirnanić

Nema komentara