Kažu da su ljubav i mržnja kao prikaz boga Janusa, jedna glava sa dva lica. To je ista energija koja se projavljuje na dva potpuno različita načina. Jung je naziva Erosom i smatra je životvornom, pokretačkom i kreativnom snagom čoveka. Njeno naličije je tanatos – volja za smrću, destrukcija i mržnja. Ili, za one sa jeftinijim kartama – od izvora dva putića,vode na dve strane.

Probajte da budete iskreni prema sebi i setite se koliko puta ste posumnjali u ljubav onog koga volite? Jednom? Desetine puta? Stotinu puta? Koliko puta ste bili u situaciji da neko koga volite posumnja u Vašu ljubav? Isto toliko, jel da?

A, koliko puta ste posumnjali u mržnju nekog za koga verujete da Vas mrzi? Jednom ili nijednom?

Šta nam ovo govori? Da je mržnja postojanija, konkretnija i lakše prihvatljivija od ljubavi? Da li to znači da je mržnja osećanje koje prirodno ide uz nas, a ljubav je čudo kome ne treba tek tako verovati? Homo homini lupus – čovek je čoveku vuk? (Opet za ove sa jeftinijim kartama)

Naravno, predaleko bi me odvelo razmatranje na temu šta je zapravo ljubav. Da li je to samo hemijski proces u ljudskom mozgu, zaljubljenost, žrtva ,bezuslovno davanje . . . ili nešto sasvim peto ili šesto. Uzmimo ovde ljubav u najširem mogućem smislu. Ne samo u muško – ženskim odnosima, već i empatiju, prijateljstvo, porodične veze, kolegijalne . . . Gde su ljudi, tu je i ljubav. Ili mržnja.

Dakle, zašto nam je lakše da poverujemo u mržnju nego u ljubav? Ljubav je zahtevna. Ona traži celog čoveka. Traži odricanje, strpljenje, razumevanje, praštanje, deljenje . . . “ Naše je samo ono što smo drugima dali “ , reče jedan mudar čovek. Ali, nema tu puno logike, jer i mržnja traži isto. I mržnja traži celog čoveka. Traži angažovanje svih naših potencijala, traži posvećenost, samo u suprotnom pravcu. Ne u afirmaciji sebe kroz drugog, nego u negiranju postojanja tog drugog. Reklo bi se da je izbor logičan i lak. Ali život nas demantuje. Ne u smisli da je na svetu više mržnje nego ljubavi, mada tako izgleda, ne – život nam pruža sliku malog čoveka koji nije sposoban ni za ljubav, ni za mržnju.

“ Više je ljubavi u jednom romanu, nego u jednom velikom gradu “ . Ne sećam se ko je to rekao, ali znao je šta priča. Mi smo kukavice koje se boje rizika,emocija, strasti . . . života. Mi životarimo sputani strahom od sopstvenih mogućnosti. Pred slobodom da činimo dobro ili činimo zlo, mi biramo da ne činimo ništa. Naša ljubav se svodi na ljubaznost, a naša mržnja na sitnu pakost. Toliko.

Zato je novim generacijama tako teško da shvate Sofokla, Šekspira ili Dostojevskog. Jer njihovi junaci vole, mrze, ubijaju, žrtvuju se . . . žive. Idu do krajnosti uvek gladni života. Uvek vođeni nečim što je veće od njih samih. Ti književni čudaci nas plaše, zbunjuju i obeshrabruju. Zato što mi želimo da živimo kao u reklamama za deterdžent i uloške. Tamo je uvek tako svetlo, svi su nasmejani, čisti i dosadni.

Zbog tog patološkog straha pred životom mi bežimo u posao, obaveze i sitne poroke. Posao je postao JA. Ja sam ono što radim. Zapravo, čak ne ni to. Ja sam pravilo službe moga posla. To je ono na čemu gradimo svoje mesto u firmi, a onda i mesto u društvu, pa čak i u porodici. Da nije tužno . . .

Čovečanstvo sve duguje ljudima koji se nisu držali pravila službe. Neposlušnima, radoznalima, hrabrima, drugačijma. Onima koji kroz život nisu išli uplašeni i pognute glave. Onima koji su bili spremni da vole, ali i da mrze.

Eto, toliko sam imao da kažem za ovu nedelju. Za one sa jeftinim kartama rećiću to ovako – ne nadajte se da ćete dobiti na LOTO – u, ako pre toga niste uplatili listić.

(anonimni kolumnista)

Nema komentara