“Moja mreža” , “ Moja apoteka “, “ Moja banka “ , “ Moj izbor “ . . . Moje, moje i samo moje. Verujem da prepoznajete ove reklamne slogane koji nas zadnjih decenija zaskaču iz medija, sa bilborda, fasada, frižidera . Zašto mi ovo smeta ? Pa, i ne smeta mi previše, mada znaju da budu preagresivni u svojim kampanjama, ali preterivanje je ovde deo folklora. Činjenica da mi je ovo izbor za današnju kolumnu govori nešto i o meni. Napr. da nisam baš u cvetu mladosti, kad pamtim i vremena kad su svi ovi slogani umesto MOJ ,MOJA, MOJE koristili prisvojnu zamenicu NAŠE. Bilo je to vreme tzv. socijalnog realizma, kad se na svaki oblik individualizma i privatne inicijative gledalo sa blagim podozrenjem. Ili ne baš tako blagim. Tada je, bar formalno , sve bilo NAŠE. Imali smo naše fabrike i rodna polja, naše more i naše planine, a sve to zahvaljujući NAŠEM putu u socijalizam – socijalističkom samoupravljanju. Dakle, socijalizam po meri čoveka, kako je pisalo po fasadama na trgovima i zvaničnim skupovima. Ali, NAŠE u nekom trenutku nije više bilo dovoljno jasno definisano, pa je svako poželeo da ima SVOJE.

  • “ Oću da znam koliki je MOJ deo. Nećete da me prevarite ! “
  • “ Ovoliki ! “

Dakle, toliki deo smo, manje – više, svi iz bivše zemlje i dobili. Posle raspada bivše nam otadžbine, iz pomenutog socijalizma, prešli smo u divlji kapitalizam. Tu smo i dan danas, bar što se Srbije tiče. To je trenutak kad se i poslovna politika firmi prilagođava novom političkom i socijalnom konceptu – NAŠE postaje MOJE.

Ratovi, krize, politička i ekonomska nestabilnost učinili su da ta potreba za MOJIM preraste u opsesiju. Neki imaju mnogo, ali bi želeli sve. Drugi jedva da imaju neophodno, ali smatraju da im pripada skoro sve. Drugačije rečeno : “ Mala bara, mnogo krokodila. “

Utopijska zamisao : “ Svako prema mogućnostima, svima prema potrebama “, danas više liči na vic. Jer niko ne bi da išta radi, ali mu je sve potrebno.

Nekih 25 godina kobeljamo se u nečemu što ima fantomski naziv TRANZICIJA. Za sve druge to je neki neophodni vremenski period da se iz jednog preobraziš u nešto drugo. Ne nužno i bolje, ali svakako drugačije. Nama se izgleda svidelo, pa za razliku od ostalih, naše društveno uređenje bi moglo da se nazove TRANZICIONO. Tako smo u mogućnosti. Od svih neophodnih preobražaja državnog aparata, vrednosnog sistema i ekonomskim reformi, mi smo samo NAŠE zamenili MOJIM. Možda ni to ne bi bilo tako loše, da je tačno. Zadnjih 25 godina nas je naučilo surovoj istini – I NAŠE, I MOJE, zapravi je NJIHOVO.

Ko su ONI? Pa, svi oni koji nisu MI. LjIgavi i korupirani političari, ratni profiteri, kriminalci, multinacionalne kompanije, banke . . .ONI. Svi koji se ne opterećuju moralom, poslovnom etikom, humanizmom, ekologijom, socijalnom pravdom, nacionalnim interesom, kulturom . . . ONI.

ONI vladaju, ONI imaju, ONI odlučuju. Šta mi radimo ? Ništa. Statiramo u kukuruzu. Mrmljamo sebi u bradu i zamišljamo bitnost. A, zapravo izdržavamo tu grupu parazita koja se hrani našim radom, strahovima i apatijom. Kad će to da se promeni ? Nikad. Vreme svetske revolucije je prošlo. Ideologije su kastrirane, a religije anemični saradnici ONIH na vrhu lanca ishrane.

Ali, nema razloga za brigu, sve je relativno. Ako želite nešto više od života, onda krenite od sebe. Menjajte sebe i svoje nedostatke. To je jedini način, sve drugo je zajebancija. Samo tako MOJE biće samo MOJE, a na tome možemo da gradimo ono što će biti stvarno NAŠE.

Jedan komentar

  • Odgovori
    Zoe
    28. maja 2015.

    Uvek se odusevim,