„Svakodnevno smo izloženi bujici poruka popularne psihologije koja nudi laku sreću i brzo rešenje za sve probleme. Tu su saveti koji će vam promeniti  život i učiniti da  se  zauvek  smejete, tehnika  koja će vas učini  uspešnim, pravila  pomoću  kojih  ćete naći  idealnog  partnera  i recepti  za večnu  ljubav. Nema  nikakvog  razloga  za  tugu  jer svaki  dan je poklon  i  životu treba da se radujemo.  Toliko nas  zalivaju  ovim porukama  da  je  pravo  čudo  što  svi  nismo  procvetali.
Da li popularna  psihologija  podilazi  potrošačkom  društvu  koje  želi brzo, lako i potpuno  rešenje  otuđenosti  i  nagomilanih  problema? Da li na  taj način nastaje  opasna  zamka?  Da li smo pomešali  stvarnost  i svoje  želje  za  idealnom  slikom  o  sebi  i  životu  tako da popularna psihologija  sve  više  postaje  ogledanje  Narcisa?  Da li zapravo samo negiramo  i  potiskivanje  teškoća  bez  istinskog  bavljenja  sobom, sabotrajući  svoju  potrebu  za  dubokim  i  integrativnim  razumevanjem sebe  i  svojih  procesa? “

Ovo  što ste upravo pročitali  čini  najavu  za  predavanje  Nikole  Krstića,  filozofa  i  psihoterapeuta.  Naziv  predavanja  je  „ Ogledanje  Narcisa “ .  U  suštini,  ništa  ja  ovde  ne  bi  dirao.  Mogao  bih  da  pokušam  da  odgovorim  na  postavljena  pitanja,  ali  to  mi  se  čini  prilično  neumesnim,  jer  ako  imam  odgovore,  što  bi  citirao  drugog,  umesto  da  držim  svoje  predavanje  na  tu  temu?  Dakle,  pitanja  su  postavljena, a  način  na  koji  su  formulisana  sugeriše  potvrdan  odgovor  na  svako  od  njih.  To,  opet,  pokazuje  da  veći  deo  naše  dijagnoze  čini  površnost.  Površnost  u  svemu.  Površnost  kao  način  života.  Površana  prijateljstva,  površne  ljubavi,  površna  tuga,  površno  roditeljstvo,  površan  odnos  prema  poslu . . .  Moguće  je  da  smo  i  u  površnosti  površni?  To  još  valja  proveriti.  Kako  bi  ste  definisali  površnost?  Nedostatak  interesovanja?  Nedostatak  znanja,  poštovanja,  emocija,  vremena,  pažnje . . .  Šta  god  da  je,  čini  se  da  je  „ nedostatak “  ključna  reč  za  dešifrovanje  površnosti.  Ali,  u  pokušaju  da  ovaj  tekst  ne  bude  sasvim  površan,  nudim  vam  još  jednu  ključnu  reč  za  odgonetanje  uzroka  površnosti – kukavičluk.

Koliko  ljudi  poznajete  koji  neguju  površna,  isprazna  prijateljstva,  samo  da  bi  imali  sa  kim  da  odu  u  kafanu  ili  gledaju  utakmicu?  Prijateljstva  sa  distance  ili  iz  nekakve  koristi,  ne  nužno  materijalne.  Ali  to  su  prijatelji  kojima  se  tajne  ne  poveravaju,  jer  se  bojimo  osude,  podsmeha,  prezira.  To  su  prijateljstva  ili  „ prijateljstva “,  u  kojima  su  svi  stalno  na  oprezu  da  ne  budu  prevareni,  oštećeni,  izmanipulisani.  Druženje  zbog  nekog  ili  nečeg.  Makar  i  zbog  ideje  da  je  dosada  podnošljivija  kad  se  podeli  na  više  delova.  Ne  znam  koliko  je  to  tačno,  ali  je  svakako  površno.

Ljubav  je  bolje  i  da  preskočim.  Svi  maštaju  o  velikim,  romantičnim  ljubavima  dok  ih  smrt  ne  rastavi.  A,  ispostavi  se  da  je  smrt  poslednja  na  spisku  stvari  koje  ih  rastave.  Ne  zbog  hronologije,  već  zato  što  nismo  imali  hrabrosti  za  više  od  površnosti.  Ni  svoje,  ni  onog  drugog.  Onda  se  taj  kukavičluk  pretvara  u  blickrig  razvod  ili  u  agoniju  površnosti.  Plašimo  se  da  ostanemo  sami,  da  budemo  tužni  i  tako  nikad  ne  postanemo  svoji.  Jer,  ako  zaista  želiš  da  budeš  nečiji,  moraš  prvo  da  budeš  svoj.  U  suprotnom,  teško  da  možeš  nekog  da  usrećiš  svojim  prisustvom  u  njegovom  životu.

I  da  ne  nabrajam  dalje.  Za  život  je  potrebna  hrabrost,  jer  kako  to  lepo  reče  Antoan  de  Sant – Egzeperi,  tvorac  Malog  Princa,  u  svom  obraćanju  Bogu :  „ Sačuvaj  me  naivnog  stava  da  u  životu  sve  mora  dobro  proći “.  Mnoge  stvari  u  ovim  našim  životima  nisu  dobre,  ali  naš  površni  odnos  prema  njima  učiniće  ih  još  gorim.  Ako  želimo  promenu  onda  treba  hrabro  da  se  zagledamo  u  svoje  mane  i  da  ih  popravljamo.  Da  pogledamo  najvećim  strahovima  u  oči  i  pobedimo  ih.  Treba  da  budemo  ono  što  jesmo,  a  ne  ono  što  trgovci  i  medijski  hohštapleri  žele  da  naprave  od  nas.  Dug  je  i  mukotrpan  taj  put.  Ali  vredan  vremena  i  truda.  I  nije  površan.  To  je  put  koji  vodi  u  središte  onoga  što  jesmo  i  onoga  što  bi  smo  mogli  da  budemo.

Nema komentara