„Svakodnevno smo izloženi bujici poruka popularne psihologije koja nudi laku sreću i brzo rešenje za sve probleme. Tu su saveti koji će vam promeniti život i učiniti da se zauvek smejete, tehnika koja će vas učini uspešnim, pravila pomoću kojih ćete naći idealnog partnera i recepti za večnu ljubav. Nema nikakvog razloga za tugu jer svaki dan je poklon i životu treba da se radujemo. Toliko nas zalivaju ovim porukama da je pravo čudo što svi nismo procvetali.
Da li popularna psihologija podilazi potrošačkom društvu koje želi brzo, lako i potpuno rešenje otuđenosti i nagomilanih problema? Da li na taj način nastaje opasna zamka? Da li smo pomešali stvarnost i svoje želje za idealnom slikom o sebi i životu tako da popularna psihologija sve više postaje ogledanje Narcisa? Da li zapravo samo negiramo i potiskivanje teškoća bez istinskog bavljenja sobom, sabotrajući svoju potrebu za dubokim i integrativnim razumevanjem sebe i svojih procesa? “
Ovo što ste upravo pročitali čini najavu za predavanje Nikole Krstića, filozofa i psihoterapeuta. Naziv predavanja je „ Ogledanje Narcisa “ . U suštini, ništa ja ovde ne bi dirao. Mogao bih da pokušam da odgovorim na postavljena pitanja, ali to mi se čini prilično neumesnim, jer ako imam odgovore, što bi citirao drugog, umesto da držim svoje predavanje na tu temu? Dakle, pitanja su postavljena, a način na koji su formulisana sugeriše potvrdan odgovor na svako od njih. To, opet, pokazuje da veći deo naše dijagnoze čini površnost. Površnost u svemu. Površnost kao način života. Površana prijateljstva, površne ljubavi, površna tuga, površno roditeljstvo, površan odnos prema poslu . . . Moguće je da smo i u površnosti površni? To još valja proveriti. Kako bi ste definisali površnost? Nedostatak interesovanja? Nedostatak znanja, poštovanja, emocija, vremena, pažnje . . . Šta god da je, čini se da je „ nedostatak “ ključna reč za dešifrovanje površnosti. Ali, u pokušaju da ovaj tekst ne bude sasvim površan, nudim vam još jednu ključnu reč za odgonetanje uzroka površnosti – kukavičluk.
Koliko ljudi poznajete koji neguju površna, isprazna prijateljstva, samo da bi imali sa kim da odu u kafanu ili gledaju utakmicu? Prijateljstva sa distance ili iz nekakve koristi, ne nužno materijalne. Ali to su prijatelji kojima se tajne ne poveravaju, jer se bojimo osude, podsmeha, prezira. To su prijateljstva ili „ prijateljstva “, u kojima su svi stalno na oprezu da ne budu prevareni, oštećeni, izmanipulisani. Druženje zbog nekog ili nečeg. Makar i zbog ideje da je dosada podnošljivija kad se podeli na više delova. Ne znam koliko je to tačno, ali je svakako površno.
Ljubav je bolje i da preskočim. Svi maštaju o velikim, romantičnim ljubavima dok ih smrt ne rastavi. A, ispostavi se da je smrt poslednja na spisku stvari koje ih rastave. Ne zbog hronologije, već zato što nismo imali hrabrosti za više od površnosti. Ni svoje, ni onog drugog. Onda se taj kukavičluk pretvara u blickrig razvod ili u agoniju površnosti. Plašimo se da ostanemo sami, da budemo tužni i tako nikad ne postanemo svoji. Jer, ako zaista želiš da budeš nečiji, moraš prvo da budeš svoj. U suprotnom, teško da možeš nekog da usrećiš svojim prisustvom u njegovom životu.
I da ne nabrajam dalje. Za život je potrebna hrabrost, jer kako to lepo reče Antoan de Sant – Egzeperi, tvorac Malog Princa, u svom obraćanju Bogu : „ Sačuvaj me naivnog stava da u životu sve mora dobro proći “. Mnoge stvari u ovim našim životima nisu dobre, ali naš površni odnos prema njima učiniće ih još gorim. Ako želimo promenu onda treba hrabro da se zagledamo u svoje mane i da ih popravljamo. Da pogledamo najvećim strahovima u oči i pobedimo ih. Treba da budemo ono što jesmo, a ne ono što trgovci i medijski hohštapleri žele da naprave od nas. Dug je i mukotrpan taj put. Ali vredan vremena i truda. I nije površan. To je put koji vodi u središte onoga što jesmo i onoga što bi smo mogli da budemo.
