Ima ona priča o piscu, koji se jada drugom piscu, kako nije u stanju da išta napiše. Ovaj mu odgovara : “ Pa, ti si pisac, napiši knjigu o tome kako ne možeš da napišeš knjigu. “

Ja nisam pisac. Nisam, čak, ni kolumnista. Ove nedelje mi je teško da pišem o bilo čemu.

Prošle nedelje sve je ličilio na najcrnji crnotalasni film. Olovno nebo koje prokišnjava, poplave, odroni, klizišta. Serija smrti ljudi koje ne poznajem, ali ne mogu da ostanem ravnodušan ne načine i razloge zbog kojih su pogubili živote. Na kraju krajeva , u ovakvom društvu bez odgovornosti, ove nedelje su to bili oni, neke sledeće možda bude neko od nas? Ovde samo normalno nije normalno, sve ostalo je ok.

Pored toga imao sam i sopstvenih problema, pa sam jedva uspevao da uvežem dve misli zajedno. Ali, nisam o tome hteo. Zapravo, u ovom tekstu neće se raditi ni o čemu konkretnom. Daću Vam samo jedan predlog, možete da probate, meni je u protekloj nedelji baš valjao.

Dakle, na Vaš mobilni telefon prebacite pesmu “ Vjeruj u mene “ , grupe Hladno pivo. Zatim, skuvate sebi najbolju i najjaču kafu koju umete. Pored vrata od terase ili prozora, postavite najudobniju stolicu, zapalite cigaretu, stavite slušalice u uši, pustite pesmu i čekate da prođe. Šta god da Vas je snašlo, proći će. Na neki način.

Znam, ni mudar, ni orginalan savet, ali gledajte to s moje tačke gledišta – ispunio sam obećanje i uradio kulumnu za ovu nedelju, podelio sa Vama pesmu koja mi se sviđa, a tekst je toliko kratak da ovih nekoliko minuta koliko ste na njega potrošili, neće Vam nedostajati u životu. Da se ne lažemo, da ste imali šta pametnije da radite, ne bi blejali po Internetu. I, na posletku, ako me poslušate, možda i Vama pomogne. Sa savetima se nikad ne zna, kao ni sa lekovima – ne postoje univerzalni. Nađite svoj, a ovo je moj skromni doprinos.

I, da ne bude bas “ klot “ tekst, poslušajte Mileta Kekina i refren pesme – budite nečiji favorit ili Vas neće bit.

Nema komentara