U psihologiji postoji pojam struktruriranja vremena, ili pojednostavljeno rečeno kako koristimo ovo malo vremena koje nam je dato. Još uprošćenije bi bilo – šta radimo da nam ne bude dosadno i šta radimo kad nam jeste dosadno. Naravno, nauka ne bi ni bila nauka kad bi se zaustavljala na jednom odgovoru i jednoj mogućnosti, ali od mnoštva ponuđenih odgovora mene je naveo na razmišljanje članak izvesne Fanite Ingliš. Pokušaću da budem sažet i što manje dosadan, ali da vam ukratko prepričam šta pomenuta gđa Ingliš misli o tome. Ona je izdvojila tri osnovna motivatora u strukturiranju vremena koja pokreću ljude i opredeljuju ih da svoje vreme i životnu energiju troše na jedan određen način. Ona je te motivatore imenovala sa : tihovanje, pasija i preživljavanje. Kad su sva tri motivatora u ravnoteži, čovek vodi jedan prilično zdrav i normalan život, ali kad jedan od njih pretegne, nastaju ozbiljni problemi. Tako kaže gđa Ingliš. Tihovanje bi bilo razmišljanje i promišljanje o proživljenom, o onom što predstoji ili ono što bi smo narodski rekli “ presabiranje “ . U ekstremnoj varijanti to je opsesija, na primer, jogom, zdravim životom, vegeterijanstvom i slično. Pasija je posvećivanje nečemu prema čemu imamo osobeni afinitet ili talenat. Obično je to posvećivanje nekoj vrsti   umetnosti, pecanju, sportu ili prosto skupljanje poštanskih markica. Preterivanje bi bilo kad zbog svoje pasije zapostavite sve oko sebe. Od posla do ljudi koji vas okružuju. Preživljavanje je u domenu posla kojim se bavimo i brige za porodicu, stastus u društvu i slične veštine. Preterivanja u ovom slučaju su najčešća. Veći stan, bolji auto, savršena deca koja moraju da budu uklopljena u jednu iracionalnu predstavu o uspehu. . .

Gde smo tu mi Srbi? Ako saberete broj penzionera sa brojem nezaposlenih , a radno sposobnih, dobićete sasvim sigurno nadpolovičnu većinu stanovništva u Srbiji. I ? Uz verovatan procenat izuzetaka, ova grupacija, svojom brojnošću diktira neko opšte raspoloženje u zemlji Srbiji. Dakle, to su ljudi koji nemaju gotovo nikakvu ozbiljnu i zdravu potrebu da svoje preostalo vreme strukturišu na neki adekvatan i funkcionalan način. Svi ovi motivatori kod njih su ili zatajili ili su se preokrenuli u svoje naličije. Oblikovanje svoga vremena prepustili su liniji manjeg otpora, a to je uglavnom Televizija. Po broju sati provedenih pred televizorom mi smo, ako ne prvi, onda u samom vrhu. A kad pogledate šta je to što se nudi na istoj toj Televiziji postane vam prilično jasno otkud ovoliko netrpeljivosti, agresivnosti, predrasuda, prostakluka i svih ostalih nuspojava u našem društvu. Dozvolili smo da nam diletanti, kriminalci, starlete i razni bašibozluci ( turcizam koji označava oštećenu ili pokvarenu glavu ) ispunjavaju život svojom prazninom. Ta većina koja se sa ekrana svakodnevno ispunjava novom dozom praznine, čini da sve izgleda nemoguće, uzaludno i besmisleno. Oni koji na to ne pristaju lagano odlaze u neke druge zemlje i kulture gde dosada ima obličije smislene   razonoda, a ne zadah vremena koje trune.

Demografska računica je neumoljiva. Za 200 godina, dakle u vreme kad moji praunuci ili čukununuci budu živeli na ovoj planeti, ovi prostori biće pusti. Ovde neće živeti ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci. . . Ovde neće živeti niko. Biće ovo pusta ledina kontaminirana našim strahovima i mržnjom. Možda Sirijci, Avganistanci ili Iračani preuzmu našu zemlju i naše ludilo. Ko zna? Nestaćemo jer nismo znali šta bi sa sobom. Nismo umeli da zastanemo i razmislimo o sebi i životu. Nismo umeli ničemu da se iskreno radujemo i posvetimo. Nismo umeli da stvaramo i da se borimo za život. Kad jedna nacija nije sposobna za sve ovo, njeno nestajanje sa istorijske pozornice nije samo predvidivo, već logično. Nije ni život za one koji ne žele da ga žive. Ako vas je ovaj tekst smorio, daljinski u ruke, pa potražite neku rijaliti zabavu. To je bar lako.

Jovica Jovanović

 

 

Nema komentara