piše Jakov Milanović

U proteklih nedelju dana bilo je i previše aktuelnih događaja za iscrpljen i napaćen srpski narod, ali neki od glavih su: Parada ponosa, prebijanje Andreja Vučića, dolazak Putina, Toma i Dragica u Ujedinjenim nacijama, Sukob Jovičić – Ružić ali događaj koji je ostavio ubedljivo najjači utisak je da do daljnjeg nema “Utisak nedelje”.

Povodom aktuelnih dešavanja koji su tiču cenzurisanja “Utiska nedelje” i skidanja emisije iz programske šeme TV B92 obrazloženja koja se najčešće su – ovo je demokratska država, B92 je privatna televizija, vlasnici na osnovu svog ekonomskog interesa mogu da kreiraju program po svom nahođenju, itd, itd…

Sve bi ovo bilo u redu ali pitanje svih pitanja je: da li u demokratskoj državi moguće da se ne zna ko su vlasnici medija, da li ima suvlasnika, ko ima koliko udela,…

Da li je ekonomski interes da skidaš sa programa emisiju u koju si uložio 2 miliona evra, koja ti donosi najveći šer, gde je najskuplja sekunda emitovanja reklama, emisiju koja ti donosi najveći prihod.

Elem, u vreme komunizma stvar je bila jasna, napišeš knjigu, cenzor postavljen ispred komiteta sa imenom i prezimenom, pročita knjigu, da negativnu ocenu, sutradan dođu neki ljudi u tamnim odelima kod direktora, ceo tiraž se utovari u kamion, nestanu knjige, nestanu ljudi, šta je bilo, ništa – “ naređenje odozgo”. Često se dešavalo da se posle određenog vremena neki naslov i vrati u knjižare, jer su te odluke o zabrani knjiga revidirane na osnovu sveukupne društveno političke situacije.

Danas to ide malo drugačije, nezavisno novinarstvo skoro i da ne postoji. Mediji su privatizovani, ali poreklo kapitala nije transparentno kao u normalnim demokratskim državama, tako da recimo ni dan danas nismo upoznati ko su u stvari pravi vlasnici televizije B92. U opštoj besparici kupljeni malim privilegijama većina novinara koja prati društveno politička zbivanja su uz pomoć autocenzure postali “informeri” a ne novinari. Najpoznatiji među njima je vlasnik jednog tabloida koji se čak tako i zove. Zašto su novinari postali “informeri” – zato što samo prenose ono što čuju na zvaničnim konferencijama za štampu bez promišljanja, bez analize, bez traženja drugačijeg mišljenja. Drugačije mišljenje od zvanične politike je danas u Srbiji postalo jeres. Ti koji drugačije misle su samo zlobni kritičari našeg sveukupnog napretka i razvoja. Svedoci smo svakog dana da nam se preko elektronskih medija serviraju hvalospevi, i da mi u stvari živimo u zemlji Dembeliji a da toga nismo svesni. Kod nas je sve dobro, Vlada je dobra, ministri su odlični, gradimo i na zemlji i na vodi, napredujemo po svim osnovama samo jedno ne valja – narod. Narod koji to što je očigledno ne vidi, neće da radi, i stalno se nešto buni i stalno mu nešto ne valja.

Imao bi ja da kažem ponešto i o “Utisku nedelje” i o autorki emisije. Voleo sam da gledam njene emisije u kojima su gosti bili glasnogovornici različitih politika, gde se razgovaralo argumentima, gde su mogla da se čuju različita mišljenja. Nisu mi se svidele one u kojima je imala tzv. “demokratska žuta skretanja” u kojima su gosti tapšali jedni drugima uz onu narodnu “ ti meni vojvodo, ja tebi serdare”.

Ono što me je uvek fasciniralo kod Olje je da nije dozvoljavala previše lične promocije, da zna da vodi talk show, da ume i da prekine sagovornika, da nije dozvoljavala niske udarce, vređanja i podmetanja, i da je znala da isprovocira sagovornika da kaže i ono što nije planirao. E to je taj benefit zbog koga sam ubeđen da je ova emisija skinuta. Nije uputno da neko u emisiji kaže ono što misli a da se to kosi sa zvaničnom politikom i usput da je još i sagovornik kredibilan.To može da polakomi gledaoce. Da i oni počnu da razmišljaju. U trenutku kad treba da traje radna akcija u celoj zemlji, kad svi trebalo da sve snage usmerimo ka putu u svetlu budućnost, narod koji razmišlja može da vidi svašata – recimo može da vidi da fabrike ne rade, da nema stranih investicija, da se tajkuni i dalje bogate a da je narod svakoga dana siromašniji i bedniji, da nismo svi jednaki pred ispitnim komisijama ni pred zakonom.

Verovatno danas kada živimo u blagostanju nije uputno da se čuju različita mišljenja a i taman se završila toliko očekivana “Parada ponosa”. Sada se spremamo za „Vojnu paradu“. Ova parada je u čast Vladimira Putina i obeležavanja godišnjice borbe protiv fašizma. Pošto je Vladimir Putin čovek koji retko pokazuje emocije i onda je i našim zvničnicima teško da provale šta on u stvari stvarno misli, sad su rešili da ga malo opuste, da ga nasmeju, oeganizuju vojnu paradu u remlji bez vojske. Da nije tužno slatko bi smo se smejali.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nema komentara