U Specijalnom sudu u Beogradu u ponedeljak će, svedočenjem nekadašnjeg načelnika Trećeg odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti Radovana Božovića i bivšeg načelnika Četvrtog odeljenja tog centra Branka Važića, biti nastavljeno suđenje osumnjičenima za ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije.

Za utorak su najavljena svedočenja Vladimira Nikolića, načelnika analitike u Beogradskom centru u vreme ubistva Ćuruvije, i Gorana Živaljevića, bivšeg zamenika direktora BIA.

Radovan Božović

U vreme ubistva Slavka Ćuruvije bio je načelnik Trećeg odeljenja Centra RDB Beograd.

Božović je u iskazu Tužilaštvu rekao da mu nije poznato da je Državna bezbednost tokom 1998. i 1999. godine, odnosno 11. aprila 1999,  „sagledavala aktivnosti“ Ćuruvije primenom raspoloživih mera u Trećem odeljenju u kome je bio načelnik.

On je naveo i da kao načelnik tog odeljenja nije imao obavezu izveštavanja jer je to preuzeo načelnik Devetog odeljenja Zoran Pavić, koji je direktno obaveštavao tada novopostavljenog načelnika beogradskog centra Milana Radonjića (optuženog u ovom procesu).

Kako je u iskazu naveo, zajedno sa drugim načelnicima operativnih odeljenja bio je uključen u dežurstva u sedištu beogradskog centra, na posle početka bombardovanja izmeštenoj lokaciji u Ulici cara Uroša.

Rekao je da na dan ubistva Ćuruvije nije bio dežuran, a da je za to ubistvo saznao iz vesti. Posle toga je od kolege Cvjetina Milinkovića preuzeo dežurstvo, u noći između 11. i 12. aprila 1999, kada je sačinjen izveštaj o praćenju Slavka Ćuruvije.

Branko Važić

U vreme ubistva bio je načelnik Četvrtog odeljenja beogradskog centra. U iskazu Tužilaštvu Važić je izjavio da je 12. aprila 1999. bio dežuran načelnik u beogradskom centru. U jednom trenutku je, dajući iskaz, rekao da je tada komentarisao da iza ubistva Ćuruvije stoji Služba, ali je kasnije, kako se navodi u optužnici, objasnio da „nikada nije eksplicitno“ rekao da iza ubistva stoji Služba, ali da je „bilo komentara“ da je ona uvučena u taj slučaj.

Kada je u pitanju bila mera koja se primenjivala prema Ćuruviji, on je kazao da je bilo neuobičajeno to što je „bukvalno svaka promena morala da se hitno prijavi“, da je praćenje obavljalo Treće odeljenje i da nije znao koji operativac prati Ćuruviju.

Izjavio je i da ga je Milan Radonjić obavestio da se primenjuje mera tajnog praćenja nad Ćuruvijom, kao i da je čuo da je načelnik Zoran Pavić pretrpeo kritike od Radonjića jer nije na vreme obaveštavao o promenama kretanja Ćuruvije.

Važić je govorio i o tome kako su tadašnji ljudi od poverenja Radeta Markovića (prvooptuženog u procesu) bili funkcioneri DB Branko Crni, Milan Radonjić, Nikola Ćurčić, Zoran Mijatović i Goran Petrović.

Svedočio je i o sklanjanju tehnike i dokumentacije beogradskog centra za vreme bombardovanja, rekavši da je načelnik analitike Vladimir Nikolić uzeo server na kojem su bili svi podaci, ili većina njih, za predmete su pronalažene lokacije i da su dosijee nosili kućama.

On je naveo da je kod Kalemegdana, u podrumu jedne zgrade, bila smeštena analitika, koja ne bi mogla da funkcioniše bez tog servera, i da mu je Nikolić rekao da je izneo server i doneo ga u te prostorije.

Za utorak je najavljeno svedočenje bivšeg funkcionera RDB Vladimira Nikolića i radnika kontraobaveštajnog sektora Centra RDB Beograd Gorana Živaljevića.

Vladimir Nikolić

Do početka maja 1999. radio je kao načelnik analitike u beogradskom centru RDB.

U iskazu koji je dao u Tužilaštvu za organizovani kriminal naveo je da se od dolaska Milana Radonjića na mesto načelnika Centra događaju „potpuno neuobičajene stvari i nastaje jedan potpuno netipični rad“ u odnosu na sve prethodne godine.

Deo iskaza Nikolić je posvetio svom hapšenju 1. oktobra 1999, posle čega je 13 meseci proveo u zatvoru, pod optužbom za odavanje poverljivih podataka opoziciji, odnosno SPO.

On je prethodno, u maju, napustio RDB, a u trenutku hapšenja radio je u Direkciji za građevinsko zemljište Beograd, koja je tada bila u nadležnosti Srpskog pokreta obnove. Tri dana pre ubistva na Ibarskoj magistrali, kidnapovali su ga pripadnici RDB, o čemu je takođe govorio u svom iskazu.

Nikolić je bio jedan od četvorice dežurnih načelnika u beogradskom centru u vreme NATO bombardovanja i smenjivao se sa ostalim kolegama na dužnosti dežurnog načelnika Centra, koji je bio izmešten na alternativnu lokaciju jer je zgrada Centra bila bombardovana, navodi se u optužnici.

„Odmah nakon dolaska Radonjića, započeta je pratnja Slavka Ćuruvije, i Radonjić je izdao potpuno atipičan nalog da se javlja svaka promena kretanja objekta“, rekao je Nikolić u svedočenju.

On je naveo da se, s obzirom na to da je radio i neposredno dve godine u pratećem aparatu i bio operativac Službe koji je u svom radu tražio primenu te mere, „to nikad nije radilo i da je bilo samo po sebi u prvom momentu veoma čudno zašto da se javlja svaka promena kada je uobičajeno da se javljaju samo neke“.

Dodao je da je praksa bila da se nekoliko puta dežurna ekipa koja prati objekat javi i kaže da je objekat promenio pravac, da je objekat „krenuo ovamo ili onamo“, ali nikad da se javlja svaka promena, te je to bilo „malo čudno“.

Nikolić je rekao da u početku nije tome pridavao značaj, sve dok nije dan nakon ubistva Ćuruvije došao na dežurstvo i u svesci dežurnog načelnika video šta je napisao Cvjetin Milinković, koji je dežurao u vreme ubistva i koji je tu do detalja zabeležio sve što se događalo tokom njegovog dežurstva.

Tu je pročitao da je pratnja prekinuta neposredno pre nego što je javljeno da je Ćuruvija ubijen i dodao da je tada shvatio da nalog Radonjića da se javlja svaka promena „i nije bio neobičan, s obzirom na epilog da je objekat ubijen“.

Tokom praćenja Ćuruvije, sve što je bilo važno i bitno javljao je načelnik Devetog odeljenja. Nikolić je u istrazi rekao da je on javljao jer je imao Radonjićev nalog da javlja svaku promenu i da je to među dežurnim načelnicima komentarisano kao potpuno atipično.

Radonjić je tražio da Zoran Pavić, načelnik Devetog odeljenja, dođe na raport kod njega zato što prethodnog dana nije javljana svaka promena, što je bilo čudno.

„Zašto raport zbog nečega što se inače ne radi?“, pitao je Nikolić, koji je podsetio da pre toga nikad niko nije javljao svaku promenu, da je to za njega bio potpuno novi momenat.

On je rekao da je beogradski centar RDB od kada je krenulo bombardovanje, uprkos svemu, funkcionisao normalno, i da je „nenormalno“ počeo da funkcioniše od dolaska Radonjića.

„Stvari su počele da funkcionišu na neuobičajen način jer nije bilo značajno ko je načelnik, ko je zamenik načelnika, ko je šef, nego ko je čovek od poverenja, a ko nije od poverenja“, rekao je u iskazu.

Dodao je i da je kasnije saznao da su svi koji nisu bili od poverenja stavljeni na mere i da su tajno prisluškivani, kao i da je nakon 5. oktobra zbog toga podneta krivična prijava protiv Radeta Markovića i Radonjića. On je naveo i da je Centar zbog bombardovanja izmestio celokupnu dokumentaciju, da nijedan papir nije zafalio, da je sve bilo na svome mestu i da je nastavljen rad kao da se ništa nije dogodilo, za razliku od centralne službe koja to nije uradila „pa su papiri leteli po celom Beogradu“.

Svedok je dalje naveo da je u aprilu 1999. odbio da bude raspoređen na nepostojeće radno mesto na Kosovu, zbog čega je u disciplinskom postupku udaljen, i dodao da je zbog toga osetio olakšanje jer nije više delio poslovni profesionalni prostor sa Radonjićem.

On je rekao da je za 20 dana koliko je proveo zajedno s njim, dok je Radonjić rukovodio Centrom, „doživeo takve stvari i video da nešto nije u redu“ – od naloga da se uđe u crnogorsku vilu do ulaska pripadnika beogradskog centra u rezidenciju američkog ambasadora.

Nikolić je zatim nekoliko meseci bio bez posla, pa je uspeo da se zaposli u Direkciji za građevinsko zemljište, koja je tada bila u rukama opozicije. Prema njegovom obrazloženju, to je očigledno tadašnja služba „shvatila kao izdaju“, posle čega su ga, sa vrećom na glavi, kidnapovali i odveli u podrum, gde je proveo pet dana i pet noći.

U vreme procesa koji se vodio protiv četvorice funkcionera RDB, Milana Radonjića, Veselina Lečića, Stevana Baste i Gorana Živaljevića, zbog njegove otmice, Nikolić je izjavljivao da su „ljudi iz Službe planirali аtentаt na Vukа Drаškovićа, pа su mislili dа bi on, pošto je rаdio u Držаvnoj bezbednosti, mogao dа pomogne u rаzotkrivаnju tog zločinа“.

Kako je u iskazu Tužilaštvu rekao, protiv njega je vođen sudski proces koji je bio „par ekselans montiran, gde se promenilo 13 članova veća, gde je na kraju sudija koji ga je osudio, nakon donošenja presude bio unapređen u sudiju Vrhovnog suda i postao član Savezne izborne komisije, a nakon promena 5. oktobra izgubio je posao i Skupština Srbije ga je razrešila“.

Deset godina kasnije, zbog Nikolićevog nezakonitog hapšenja, u Drugom opštinskom sudu u Beogradu osuđeni su Radonjić, na šest meseci zatvora, i Stevan Basta – na pet. Presuda nije izvršena zbog zastarelosti.

Stevan Basta je takođe svedočio u procesu za ubistvo Ćuruvije.

U tom slučaju, bivši zamenik direktora BIA Goran Živaljević oslobođen je optužbe za iznuđivanje iskaza Nikoliću.

Nikolić je posle petooktobarskih promena prešao u diplomatiju i bio je konzul u Trstu.

Goran Živaljević

U vreme ubistva Ćuruvije bio je radnik kontraobaveštajnog sektora Centra RDB Beograd, a od januara 2003. do marta 2004. zamenik direktora BIA. U postupku za otmicu Vladimira Nikolića bio je do 2005. godine svedok, a kasnije je postao optuženi zbog iznuđivanja iskaza od Nikolića u pritvoru.

Živaljević je bio taj koji je posle otmice Nikolića bio određen da s njim razgovara. O tom razgovoru Vladimir Nikolić je govorio u istrazi 2001. i 2005. godine.

U više navrata tokom ponovljenog iskaza, Nikolić je ocenio Živaljevićevo ponašanje kao „korektno“, čak kao „zabrinuto“, insistirajući na tome da je on „poslednji akter“ te priče kad je o odgovornosti reč:

„Mislim da u tom kontekstu Živaljević ne treba da bude ni oglašen krivim, niti da on bude jedini krivac i da se na njemu kola slome.“

Evo kako je to ispitivanje Nikolić opisao u nedeljniku Vreme 2006. godine:

„Hoću da pojasnim deo koji se odnosi na Gorana Živaljevića… Sasvim odgovorno mogu da kažem… Goran nije zaista nijednog momenta prekoračio neka svoja ovlašćenja koja je imao kao policajac. Razgovarali smo, video sam i osećao u pojedinim momentima da mu je jako neprijatno… Taj razgovor sa Goranom, ja to znam, bio je sniman; nije zaista nijednog momenta povisio ton, niti se, da kažem, kabadahijski ponašao. (…)

Ali, moram još jednom reći da mi nikada nije pretio, s tim što se sećam da je u jednom momentu rekao: ‘Znaš, Vlado, ukoliko to ne kažeš i ne završiš s tim, bićeš ubijen’, ali ja zaista nijednog momenta nisam osetio u toj priči da je on mislio na to, niti je rekao da će me on eventualno ubiti.“

Inače, i Živaljevićeva supruga će biti saslušana. Ona je takođe bila radnica RDB i u vreme ubistva Ćuruvije, prisluškivala je njegov telefon.

 


OPTUŽENI

Za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi su bivši načelnik Resora DB Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

U izjašnjavanjima pred sudskim većem, optuženi bivši načelnik RDB Radomir Marković, Radonjić i Romić negirali su učešće u ubistvu Ćuruvije.

Radonjić i Romić su u pritvoru, Marković služi kaznu od 40 godina zatvora, a za Kurakom je raspisana međunarodna poternica.

slavkocuruvijafondacija.rs

Nema komentara