Štandovi i hiljade volontera u preko 40 gradova Srbije „Fondacije Tijane Jurić“ spremno će dočekivati od danas sve one koji će narednih šest dana dati svoju podršku uvođenju doživotne kazne za ubice dece.

U Jagodini će potpisi biti prikupljani od 23-28.oktobra na Fakultetu pedagoških nauka (Kancelarija studentske organizacije) od 12 do 16 sati, a u istom periodu u salonu „Royal SM“ u Teslinoj ulici preko puta OŠ „17.oktobar“.

Naime, potpisi se prikupljaju za peticiju da bi Skupština i Vlada Srbije uveli u Krivični zakonik novu sankciju kojom bi postojeća maksimalna kazna od 30 do 40 godina za počinioce najtežih krivičnih dela, kakva su ubistva dece, maloletnika i trudnih žena, bila zamenjena doživotnim zatvorom.

Akcija traje do 29. oktobra, a cilj inicijatora, Fondacije „Tijana Jurić“ i „Blica“ je da građansku inicijativu potpiše 500.000 građana.

Jedan komentar

  • Odgovori
    26. oktobra 2017.

    Igor Juric – cenzura i autocenzura u medijima
    Da bi vratio dugove Igor Juric je otisao u Svajcarsku, a sledece godine je poceo da radi u Belgiji gde je bio i u vreme Tijanine tragedije. Tih dana je izjavljivao da je „pre pet godina dugovao novac, ali da je sve dugove vratio“.
    Odmah posle sahrane, najblizim saradnicima je rekao da ga je „potraga za Tijanom kostala 10.500,00 evra“, iako ni njegovim do tada najblizim prijateljima nije bilo jasno sta je on to mogao toliko da plati kada je ceo taj posao zavrsila policija, a on nije angazovao privatne detektive niti je imao bilo kakve druge licne aktivnosti u toku potrage.
    U narednim mesecima posle tragedije cesto je trazio novac od svojih tadasnjih saradnika ili naivnih gradjana za akcije koje je poceo da sprovodi, ali i za obicne zivotne potrebe i to pod uslovom da za te „pozajmice ne znaju ni njegova majka, a ni supruga“, a tadasnjim saradnicima je zabranio i bilo kakav kontakt sa njegovom suprugom i kcerkom, dok su ga saradnici svuda i vozili, jer nije imao automoobil.
    Naivni poziv KUD-a iz Svetozara Miletica da organizuju festival posvecen Tijani, iskoristio je da osnuje fondaciju preko koje je za samo mesec dana od Opstine Sombor izvukao preko 500.000,00 dinara, Telekom-a 300.000,00 dinara i ukupno samo za taj festival preko dva miliona dinara.
    Na prethodna dva festivala slike sponzora su se toliko puta smenjivale na velikom ekranu na bini da su vec pocele da smetaju, jer su bile bitnije i od samih ucesnika i takmicara.
    Ako niste primetili, za godinu dana posle prvog festivala, Igor Juric je uz pomoc medija i politicara meteorskom brzinom postigao uspeh na licnom, materijalnom i poslovnom planu.
    Posle prvog festivala je drzao tribine po skolama na kojima je prodavao majce za koje je rekao da ce svih 700.000,00 dinara uplatii bolesnoj deci, a uplatio je 575.500,00 dinara i ostatak novca je zadrzao za sebe.
    Tih dana je jedan naivni saradnik iz Novog Sela organizovao humanitarni koncert u Loznici (Lesnici) na kome se u publici pojavilo samo nekoliko gradjana i posle izjave „samo da kazem da me je stid i da osecam veliku sramotu sto se na humanitarni koncert odazvao mali broj ljudi“, sam od sebe je kupio 250 karata za 25.000,00 dinara i uplatio ih Igoru misleci da tako cini humano delo.
    Vec sledeceg meseca u medijima se pojavio apsurdan tekst da iako su na racunu tada imali skoro milion evra, zato sto je „kriza zakucala i na njihova vrata“ i „mora da steze kais“, Odbor za hitna pitanja Fudbalskog saveza Srbije je „doneo odluku da se do daljnjeg ne dodeljuju sredstva za pomoc klubovima, jer su ista potrebna za redovno funkcionisanje Saveza“, ali je na istoj sednici „doneta odluka o novcanoj pomoci Fondaciji Tijana Juric“ i istog dana na Igorovim profilima na drustvenim mrezama se pojavio „nas proslavljeni fudbalski reprezentativac“ u novoj majci sto je samo potvrdilo da Igor nece lako odustati od ovog unosnog „posla“ sa prodajom majci.
    Kako se drze tribine prvo ga je naucila Biljana Kikic Grujic, koja je sa svojom organizacijom „Target“ upravo tih dana postala „poznata“ po seriji tekstova u novinama da je na jednoj istoj adresi i u istom stanu u Novom Sadu registrovala cak cetiri razlicite organizacije koje su menjale svoj statut od „devijantnog ponasanja kod mladih“ do „zastite zivotne sredine, ekologije i voda“ i na taj nacin je te godine iz pokrajinskog budzeta dobila skoro 6,5 miliona dinara, a sada se njena predavanja prema zvanicnom katalogu programa stalnog strucnog usavrsavanja nastavnika, vaspitaca i strucnih saradnika placaju 90.000,00 dinara po grupi.
    Posle toga je tribine poceo da drzi sa Vladom Arsicem, cije udruzenje „Dorotej“ je samo za jedan projekat te 2015. godine od Ministarstva telekomunikacija dobilo 901.800,00 dinara, a ove godine u februaru za isti projekat jos 611.800,00 dinara, sto je vise nego sto je i Igor tada dobio.
    Od marta ove godine Igor se nalazi i na spisku od 15 odobrenih projekata „Beogradske otvorene skole“ koji se sprovodi uz podrsku Svedske, a „ukupan budzet za realizaciju finansijske podrske organizacijama civilnog drustva“ iznosi 2.500.000,00 kruna (oko 260.00,00 evra), dok je „minimalna institucionalna podrska organizacijama civilnog drustva“ 150.000,00 kruna (oko 16.000,00 evra).
    Krajem prosle godine Igor je napisao da „sa sigurnoscu moze da obeca“ da ce „njegova fondacija jednog dana biti jos bolja“ od „organizacije „Child Focus“ iz Belgije“ „ciji rad drzava pomaze sa pet miliona evra godisnje“ i da ce „Srbija biti ponosna sto ce imati organizaciju poput njegove fondacije“.
    U avgustu, 2015. godine Igor se hvalio da je postao clan organizacije „Amber Alert Europe“, a sada ga pitajte zasto se od septembra, 2016. godine vise ne nalazi na spisku clanova na njihovom sajtu?
    Igorova zainteresovanost za sudbunu nestale dece i decu zrtave vrsnjackog nasilja i pedofilije, nije posledica njegove zelje da nesto pomogne, nego vest odabir teme koja ce ga stalno drzati u medijima i za koju dobija veliku finansijsku pomoc na razne nacine.
    Da li ste znali da je Igor najveci broj svojih predavanja, obuka nastavnika i predstava, a ovog meseca i trodnevnu edukaciju odrzao u Tijaninoj osnovnoj skoli i bas u toj skoli su deca medju kojima je bila i kcerka direktora maltretirala svoju bolesnu drugaricu („dete leptir“) i to u razredu Tijaninog razrednog staresine, koji je sada i direktor te skole i za koga smo u emisiji „Zivot prica“ mogli da cujemo „on je nas“ i „pokusacu da vam ne pravi vise probleme“.
    Prema finansijskom izvestaju u APR-u za 2016. godinu, fondacija ima zvanican gubitak od 233.671,53 dinara.
    Samo u toku te godine imala je zvanicnih 2.172.000,00 dinara donacija i subvencija sponzora i ministarstava, ali i medjusobno podeljenih 515.000,00 dinara za troskove licnih zarada.
    Pitanje je da li su tu dodate i donacije Ministarstva rada, Pokrajinskog sekretarijata za privredu, gradonacelnika Sombora, Beceja, Subotice, Kraljeva i drugih?
    Prilikom potpisivanja memoranduma saradnje sa gradonacelnicima Sombora, Beceja, Pokrajinskim sekretarijatom za privredu ili Aleksandrom Vulinom i njegovim ministarstvom i drugima, Igor Juric je ponavljao istu recenicu da se ta saradnja „ne zasniva na finansijskoj, nego na tehnickoj pomoci i podrsci“, a kasnije je samo Opstinu Sombor sve to kostalo skoro pola miliona dinara.
    Iako je na tom konkursu zahtev za finansiranje festivala, kao „program za decu“ iz budzeta Opstine Sombor prvo odbijen, jer je prema misljenju Komisije „konkursna dokumentacija nepotpuna“ i „iz podnete projektne dokumentacije, Komisija nije bila u prilici da razazna kakve konkretne aktivnosti se planiraju predlogom projekta“, posle najave „ministra kucnog prijatelja“ da ce on otvoriti taj festival, Igor je dobio novac, a prva odluka Komisije i danas moze da se procita na sajtu Opstine Sombor.
    U finasijski izvestaj APR-a za proslu godinu verovatno nije uracunato ni 509.000,00 dinara od Ministarstva telekomunikacija koje je dobio za projekat po kojem je od februara do juna ove godine obisao 20 gradova. Iako je u dokumentaciji bilo napisano da ce predavanja drzati „strucnjaci fondacije“, jedini predavaci su bili on i sestra.
    Kako su predavanja odrzavana u skolama, osim goriva za automobil on nije imao nikakve druge troskove i na osnovu cinjenice da su skoro sva bila u Vojvodini lako se moze izracunati da je samo na osnovu ovog projekta „zaradio“ oko 400.000,00 dinara.
    Razmislite zasto u svojoj „organizaciji“ Igor nema nijednog brata, ujaka, strica ili bilo koga od blizih rodjaka, nego su mu najblizi saradnici iz Zrenjanina, Loznice, Sombora, Cacka i drugih gradova, koji tek treba da ga upoznaju i poprilicno malo ljudi iz same Subotice, a za volontere najcesce koristi clanove Kancelarija za mlade ili Crvenog krsta.
    Upravni odbor fondacije pored njega cine jos samo njegova supruga, knjigovodja iz Vrcina i sestra, koja se u njegovom zivotu pojavila dve godine pre tragedije dokazujuci mu da je ona sestra po nekom njenom porodicnom stablu koji je tada istrazivala.
    Razlog zasto mu fondacija nije bila registrovana u mestu gde zivi u Subotici, nego u Vrcinu i tek posle pola godine „peglanja“ racuna posle prvog festivala je promenila adresu na njegovu kucnu adresu u Subotici, mozda treba potraziti u zakonu, jer zakonitost rada fondacija kontrolise opstinski organ uprave na cijoj teritoriji se nalazi sediste fondacije, a Igor ocigleno nije zeleo da tu kontrolu vrse ljudi iz Subotice ili je mozda ocekivao da u jednom tako malom selu, kao sto je Vrcin niko i nece kotrolisati rad ovakve fondacije.
    Posle prvog festivala, svi oni prevareni gradjani i sponzori koji su rekli da ce podneti prijave protiv njega, bili su zaplaseni cinjenicom da iza Igora Jurica stoje razni gradonacelnici, politicari i mediji i zato im je bilo lakse da vise ne traze svoj novac.
    Uticajni ljudi oko Igora ne samo da nisu dozvolili pisanje tekstova protiv njega, nego su u mogucnosti cak i da traze da se obrisu negativni komentari ispod tekstova, iako se nesto sto je objavljeno na internetu tesko moze obrisati ili zaboraviti.
    Da bi na primer sprecio negativne komentare na najvecem lokalnom sajtu iz Subotice, Igor je pred njegovu prvu konferenciju o bezbednosti dece prosle godine vlasnike tog sajta imenovao za svoje saradnike i sponzore, a zato sto ga za to najvise prozivaju ceo strucni skup je navodno bio „posvecen devojcici iz Subotice Milici Barasin, ubijenoj pre sedam godina ciji ubica jos nije uhapsen“, ali okupljenima nije rekao da je to pred njima i medijima izjavio bez imalo sramote, jer o tome prethodno nije obestio njenu majku, niti je pozvao da kao gost prisustvuje toj konferenciji.
    Jedna prijava za krivicno delo prevare protiv NN lica koji se povezuje sa Igorom Juricem, jer je u njegovo ime na prevaru dobio novac, iako su iste obimne dokaze dobili i javni tuzilac i licno ministar policije i posle dve i po godine ceka da javni tuzilac identifikuje to NN lice, iako se njegova slika i dalje nalazi medju slikama Facebook „prijatelja“ Igora Jurica i njegovih najblizih saradnika i ocigledno se ceka nasa najcesca presuda u ovakvim slucajevima, a to je zastarelost predmeta, a Igor Juric je inace pretio da ce i licno zaustaviti ovu istragu.
    Ucene i pretnje saradnicima i cak i pretnje javnim tuziocima bile su deo ponasanja Igora Jurica i dokazi za pojedine pretnje koje im je Igor Juric slao i u pisanoj formi i koje su cak i snimljene u audio i video formatu dostavljene su javnom tuziocu i cak i licno ministru policije, ali niko nista nije preduzeo, cak ni po sluzbenoj duznosti.
    Pre sudjenja Igor je pretio javnom tuziocu u Subotici, da ce im „baciti bombu ako ubica ne dobije cetrdeset godina“, jer su mu tada rekli da ce biti tesko da se dodje do te kazne, jer „ne moze da se dokaze surovost ubistva“. Ta rec „svirepost“ je kasnije i izbacena iz optuznice.
    Igor Juric je svojim saradnicima rekao da su mu policajci koji su radili potragu dali tri audio snimka razgovora izmedju advokata ubice i urednika „Informer“-a oko angazovanja i placanja tog advokata, a Igor je tih dana cekao i da mu ti policajci naprave neku fotografiju advokata i urednika kako bi mogao da je objavi u medijima.
    Igor Juric je saradnicima rekao i da je ubica posle privodjenja dobio visesatne batine i da mu je receno da je to „samo deo od onoga sta ce tek dobiti u Subotici“ zbog cega je najveci deo priznanja krivicnog dela ispricao u kolima na putu do Svetozara Miletica uz reci koje je preneo jedan medij „Vozite polako prema Somboru. Ne vise od trideset kilometara na sat. Imam dosta toga da vam pricam“.
    Ubica je pokazao mesto gde je zakopao telo i tu se svaka prica o njemu zavrsava, ali da li je ovom metodom policija mogla da dodje i do ubice Jelene Marjanovic ili Milice Barasin, cija majka vec sedam godina nema takvog politickog uticaja, a Igor Juric je saradnicima rekao da mu je jos u toku potrage za Tijanom tadasnji direktor priznao da oni znaju ko je ubica Milice, ali da nemaju dokaze, odnosno imaju dokaze, ali ne mogu da ih spoje sa osumnjicenima iako nisu prosli poligraf.
    Da li zaista mislite da time sto o svemu ovome necete nista da pisete, mozete da ucutkate na primer 160 razocarane dece i njihovih roditelja iz KUD-a u Svetozaru Mileticu i jos 250 dece iz jos deset KUD-ova iz Srbije i jedan gostujuci KUD iz Hrvatske, kada im je receno da je njihov drugi dan prvog festivala otkazan i da je Igor uzeo sav novac od sponzora?
    Samo licno ljudima iz KUD-a u Svetozaru Mileticu Igor Juric je duzan preko 70.000,00 dinara, a u taj dug ulazi i 12.000,00 dinara postarine za prvih 300 pisama koje je poslao sponzorima za finansiranje festivala, jer je skoro pola godine koristio njihov racun dok nije registrovao fondaciju, a skoro godinu dana je prodavao majce sa slikom KUD-a za koje nikada nije dobio pisano ovlascenje, iako je sa njima prekinuo saradnju dve nedelje pre festivala i to cim je registrovao fondaciju.
    Oni su o tome jos tada obavestili svoje udruzenje i prosle godine iako je Igor izjavljivao da je „pisao svim muzickim skolama i KUD-ovima u Srbiji“, na audiciji je imao osam u Beogradu i pet kandidata u Somboru, od kojih je izabrao 10 takmicara.
    Odmah posle zavrsetka prvog festivala, Igor je sklonio signalizaciju sa ulice, kako bi na taj nacin i fizicki onemogucio odzavanje drugog dana festivala. U toku noci na radnike koji su sklanjali binu je naleteo kamion, ali je veca tragedije izbegnuta samo zahvaljujuci profesionalnosti vozaca. Policija je napravila zapisnik, ali kada je lice zaduzeno za bezbednost celog okupljanja iz KUD-a u Svetozaru Mileticu dva dana kasnije otislo u Policijsku upravu u Somboru, receno mu je da je „zvanicni zapisnik o incidentu nestao“ i „niko nije mogao da ga pronadje“, a od policajaca je dobio izvinjenje, jer se „to nikada do tada nije desilo“.
    Nekoliko hiljada ljudi koji sve ovo zna mozda sapatom prenose ovu istinu kroz narod i mozda nisu dovoljno glasni da probude neki medij da ovu istinu i objavi, ali zamislite kakvo poverenje imaju ljudi u Igora Jurica ako on objavi da policija trazi jos 49 dece nestale prosle godine i 34 dece nestale ove godine, a u njegovom Registaru nestalih lica Srbije na adresi http://www.nestalisrbija.rs se nalazi samo jedno od te dece ciji su roditelji dozvolili da on objavi podatke o njihovom detetu, a da ne spominjemo na hiljade inace nestalih gradjana poslednjih godina i nestalih posle poslednjih ratova, a u tom Registru Igor ima ukupno deset imena.
    Neverovatan je njegov zahtev policiji da oni na svom sajtu pocnu da objavljuju licne podatke o nestaloj deci kako bi on „mogao da ih objavi u svom Registru“.
    Sta ce nam onda Igorov sajt ako ove podatke objavi policija osim sto ce on na ovaj nacin opravdati novac dobijen od ambasade Australije?
    Za taj njegov sajt smo u novembru, 2016. godine, imali priliku da procitamo da su „neki prevaranti kojima se posle Tijanine sahrane poverio da zeli da osnuje fondaciju kao neku vrstu zaduzbine registrovali sajtove sa domenima koji bi bili lako prepoznatljivi za internet prezentacije o nestalim, kidnapovanim licima“ i da su „registrovali skoro sve domene koji bi kvalitetno mogli da pokriju taj pojam“, a istina je da je ovaj svoj javni sajt registrovao tek 09.06.2017. godine i to samo cetiri dana pre izjava da on pocinje da radi.
    Prava istina da je on prevarant koji je prvi to uradio registrujuci domen http://www.nestali.org.rs na dve godine, od 18.03.2016. godine i na taj nacin ga otimajuci od Udruzenja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, koji ga jos uvek imaju u njihovim mail adresama.
    U firmi „Jiway“, za prodaju racunarskih programa za banke i firme, koju je pre godinu i po dana otvorio u Novom Sadu, sebe kao bivseg golmana je postavio za „Sales Administration Manager“-a (generalni menadzer za Srbiju), iako mu je mesecima posle tragedije navodne njegove komentare na Facebook-u i Twitter-u pisala saradnica iz Beograda i njegova nova sestra, jer on nema apsolutno nikakvog znanja iz IT oblasti.
    I sam izbor programera u firmi je bio vrlo interesantan, jer je prvih sest „strucnjaka“ bilo skoro bez radnog iskustva programera, dok je glavni programer u svojoj biografiji napisao da je sa visom skolom, studiranom sedam godina i da je prethodnih nekoliko godina radio kao „distributer reklamnog materijala“ i kao radnik JKP Gradskog zelenila na poslovima „mowing the grass“, a onda je zavrsio kurs programiranja.
    Za razliku od njih koji su makar bili i freelencer-i, odnosno zavrsavali su kurseve za programiranje, mada sada ima i nekoliko radnika sa radnim iskustvom, Igor kao iskustvo u prodaji racunarskih programa pod „experience“, navodi da je „osnivac fondacije Tijana Juric“.
    Prema APR-u ta firma je 2016. godine zavrsila sa gubitkom od 369.918,77 dinara, ali i 16.921.000,00 dinara podeljenih licnih zarada.
    Ona je samo paravan da preko nje dodje do ambasadora, sponzora ili licnih promotera.
    U kojoj jos privatnoj firmi mozete da primate platu, a da skoro ne dolazite na posao, jer je Igor skoro svakodnevno u toku radnog vremena obicno na nekoj televiziji, tribini i slicno, jer je postao vise nego odlican strucnjak za medijske manipulacije, ako vec ne zna posao za koji dobija platu?
    Igor Juric to svojim prijateljima iz Belgije nadoknadjuje sa njegovim vezama po ministarstvima.
    I ne brinite. Prosle godine Igor je „upisao“ i jednogodisnji kurs na IT akademiji u Zemunu za „Software Development“, po skromnoj ceni od „samo 2.000 evra“ i sveze kupljena diploma uskoro stize.
    Nestanak Tijane je ministar policije iskoristio da skrene novinske naslove sa njegovog plagijata doktorata i sve do danas je Igorov najbolji „kucni prijatelj“.
    Odabrani novinari redovno skoro svakodnevno doziraju price o Igoru Juricu, a on siri svoje poslove.
    Na primer njegovi najcesci i najduzi intervjui su u „Nedeljniku“.
    Vlasnik firme „Jiway“ je i vlasnik fudbalskog kluba u Belgiji u kome je Igor radio kao trener golmana i ima velika poznanstva medju politicarima, zbog cega Igor cesto ide kod ambasadora Belgije.
    Tamo je upoznao i ambasadorku Australije i neke druge ambasadore, ali i vlasnike raznih belgijskih i nasih firmi.
    Izmedju ostalih i vlasnika firme „Elicio“, koja kod nas gradi vetroelektrane, a ciji je PR upravo novinarka „Nedeljnika“, ali i u Igorovoj fondaciji „coordinator for communication with public institutions“.
    I neverevatno je koliko u ovoj prici ima novinara iz vrha RTS-a, TV Prve, TV Happy, TV Pinka i drugih medija.
    Zvanicni urednik njegovog sajta je bivsa novinarka „Blic“-a i „Kurira“-a, a nezvanicno sajt uredjuje njegova savetnica za odnose sa javnoscu iz Zrenjanina, koja je takodje novinarka i preko dvadeset godina ima firmu za medijski, odnosno digitalni marketing preko interneta, a kao „medijski strucnjak“ se pocetkom prosle godine „proslavila“ izjavom da oni imaju clanove tima koji „savesno i organizovano obavljaju svoj deo zadatka“ i „analiziraju reakcije medija i javnosti, pripremajuci nove strategije nastupa fondacije“.
    Znaci sve sto Igor radi i prica je u cilju izazivanja reakcije naroda i njegov PR bira akcije koje izazivaju objave od strane medija, a u njima se Igor Juric predstavlja na najbolji moguci nacin (akcija „Drug nije meta“, „Aleksin zakon“, njegova obuka radnika u Centrima za socijalni rad posle ubistava zena ispred njih, njego pojavljivanje kao gosta ili clana zirija na nekim decijim manifestacijama, povremene objave tekstova o nestaloj deci i uhapsenim pedofilima na njegovim profilima i slicno).
    Kako se na primer biraju gosti za festival i koliko su oni upoznati sa celom pricom govori i cinjenica da je nas uvazeni akademik i ovogodisnji gost festivala, u toku govora na otvaranju festivala, koji je citao sa papira i na pocetku i na kraju svog govora Tijanu oslovio prezimenom njenog ubice – Tijana Djuric.
    Kada pratite vesti o Igoru i njegovoj fondaciji, nemojte ih citati povrsno ili samo prvih nekoliko recenica, nego probajte da ih povezete i uporedite sa ranijim tekstovima, kroz press clipping i sami cete shvatiti koliko tu ima neistina i nelogicnosti i kolika organizacija medijske manipulacije stoji iza njegovih „projekata“ zasnovanih na zelji da se privuku naivni gradjani ili sponzori.
    Brojni su primeri ovih Igorovih manipulacija, ali ocigledno po odobrenju ministra koji mu je dao i titulu „licencirani predavac MUP-a“.
    Ako od proslog meseca policija drzi casove svim cetvrtacima i sestacima o „prevenciji nasilja, narkomaniji i alkoholizmu, bezbednosti na internetu i zastiti od pozara u svim skolama u Srbiji“, zasto se tu Igor pojavljuje kao predavac predavacima?
    Znaci, dovoljno je da Vam je ministar prijatelj i da u jednoj od kancelarija ministarsta odslusate nekoliko sati price i vi ste „licencirani predavac“ koji ide po skolama i nesto uci decu. A sta ce nam onda nastavnici, profesori, psiholozi, radnici Centra za socijalni rad i slicno, koji su najmanje cetiri godine zavrsavali fakultete, kada ministar njegove „strucnjake“ proizvodi za nekoliko sati?
    Poslednje dve godine imamo ocigledno spinovane tekstove po kojima je „svako trece dete zrtva nasilja na internetu“, „svako trece dete trpi vrsnjacko nasilje“, „svako trece dete bilo je zrtva zlostavljanja“, „svako cetvrto dete trpi neki vid nasilja“, „svakom cetvrtom detetu slika objavljena bez dozvole“, „svaka cetvrta devojcica bi se nasla sa osobom koju je upoznala preko drustvenih mreza“, „svako osmo dete siromasno“, „od vrtica do fakulteta ucimo da se odupremo seksualnom nasilju“, „seksualno nasilje nad decom u nastavnom programu od 3 do 18 godina“, „racunari opasniji od ulice“, uz otprilike jednu nedeljnu vest o nekom otkrivenom ili uhapsenom pedofilu i na svakih par nedelja o nekom nestalom detetu koje je najcesce nestalo jos pre nekoliko dana i pronadjeno je bas tog dana ili sutradan kada se vest pojavila u medijima.
    Kada bi neki stranac citao nase novine upitao bi se da li pored ovakve statistike u Srbiji ima normalne dece?
    Nemojte zaboraviti da ove tekstove pisu „medijski strucnjaci“ uz „analiziranje reakcije medija i javnosti“.
    I kada su problemi vec toliko veliki zasto ih drzavni organi ne resavaju?
    Resili su ih tako sto su narodu ponudili Igora Jurica, koji je ponosno izjavio „svaki dan pogotovo kad je nestanak dece u pitanju nije se jos desilo zadnjih deset jedanaest meseci da ako je neko dete nestalo u nasoj zemlji da se meni nisu javili“.
    I dok „Aleksin zakon“ cekamo vec dve godine, Igoru cemo za to vreme usvojiti vec drugi zakon.
    Cak i za taj prvi „Tijanin zakon“ znamo samo po izjavama Igora Jurica da je navodno „direktno spasao cetvoro dece“, iako te izjave niko nikada nije javno potvrdio, jer je policija i pre njega vrlo uspesno pronalazila nestalu decu.
    Za to vreme „Zojin zakon“, koji se vise i ne spominje u medijima i koji je usvojen iste godine je za samo dve godine omogucio da se zvanicno spase zivot 404 deteta, a setite se da je samo mesec dana pre usvajanja tog zakona vecina poslanika odbila da ga stavi na dnevni red, jer „nisu ispostovane zakonske procedure kako se zakonom predlaze“, a istina je da je bilo bitno ko ga predlaze, odnosno koja politicka stranka.
    Igoru vec dve godine u ministarstvima pricaju da njegova peticija nece imati efekta, jer je protivna nasem potpisu u Savetu Evrope, odnosno odlukama Evropskog suda za ljudska prava koji je vec presudjivao da je dozivotna kazna bez prava pomilovanja u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i nasim obavezama oko resocijalizacije osudjenih lica, a podrazumevala bi i automatsku izmenu nekoliko drugih zakona, jer bi ona bila najstroza kazna i za druga dela (genocid ili ratni zlocin) i cak i neke izmene Ustava, kao i znacajno povecavanje zatvorskih kapaciteta, ali je ovo sada odlicna tema za skretanje paznje gradjana od njihovih licnih problema ili opstih problema u drzavi.
    Sama peticija je svakako primamljiva za svakog postenog gradjanina ove zemlje, ali cak i sa 30.000,00 potpisa nije obavezujuca za narodne poslanike.
    Peticija je napisana po istom modelu kao i akcija „Bitka za bebe (Glasaj za bebe)“ za ukidanje PDV-a i smanjenje trgovackih marzi na hranu i opremu za bebe koju je 2012. godine „na preko 40 lokacija u zemlji potpisalo vise od 182.000 gradjana“, a poznato vam je koliko je ta procedura danas namerno iskomplikovana uz razna ogranicenja i limite i to „u dogovoru sa medjunarodnim monetarnim fondom“.
    Ako i sam Igor izjavljuje „nisam siguran da ce takva kazna smanjiti broj ubica malisana“, onda dobro razmislite i sami sebi postavite pitanje sta ce jednom bliskom prijatelju ambasadora Belgije, Australije, Svedske i drugih drzava, spisak od 500.000,00 ili najavljenih preko dva miliona nasih podataka i JMBG?
    Kako Igor sprovodi peticija je tek niz apsurda.
    Iako vec pola godine u „Blic“-u nabraja gradove u kojima je sve spremno i „ima izuzetnu podrsku“, ovih dana smo bili svedoci da je na svojim profilima hitno trazio volontere za Beograd, Zrenjanin, Negotin i druge gradove i ove volontere on do sada nikada nije ni upoznao, a jos pre pola godine Igor je napisao i tekst da je „Zrenjanin prvi podrzao inicijativu fondacije“, dok je za Becej sa kojim cak ima potpisan i memorandum o saradnji, njegova kcerka napisala „necemo imati stand u Beceju, ali cemo imati volontera koji ce kod sebe imati formular, tako da cemo biti u kontaktu“.
    Ako tome dodamo da u zvanicnom spisku standova pise da ce u Kraljevu „volonteri ici od vrata do vrata“ i tome dodamo Igorovu izjavu „potpise cemo sakupljati i u mnogim manjim mestima gde nece biti standova, vec ce volonteri ici od vrata do vrata“ pitamo se po kom to zakonu on radi, jer se potpisi prikupljaju na tacno odredjenom mestu u navednom gradu, a ceo spisak gradova se dostavlja policiji koja daje saglasnost, kao i organima lokalne samouprave, uz garanciju organizatora da standovi nece ometati saobracaj, kretanje pesaka, niti ugrozavati javni red i mir.
    Po cijem ovlascenju i sa kojom legitimacijom ce se predstavljati razni „volonteri od vrata do vrata“ kada od gradjana budu uzimali podatke iz licnih karata?
    U RTV Dnevniku receno je „neki od gradjana preuzimali su formulare i nosili ih sa sobom kako bi ih popunile njihove komsije i prijatelji“, a da apsurd bude jos veci u Negotinu upravo predsednik i clanovi sindikata policije nose originalne formulare po kucama.
    Sve vise je vesti i da se potpisi skupljaju u prostorijama raznih udruzenja, Kancelarija za mlade i nevladinih organizacija, a ove NVO iz Vrsca, Kikinde, Loznice, Nisa, Stare Pazove, Sapca i drugih gradova koriste ovu peticiju da bi i same postale samo malo popularnije izvan svog grada, a najveci broj njih registrovan je tek pre nekoliko meseci.
    Pitanje za Poverenika za zastitu podataka o licnosti je i sta ce ovim malim NVO organizacijama svi ovi JMBG i ostali podaci gradjana i koliko puta ce ti formulari biti fotokopirani u toku tih sedam dana potpisivanja peticije za neke licne arhive?
    Neverovatan medijski spin od pocetnih naslova „vise od sto potpisa za manje od 45 minuta“ ili „do podneva se ovoj akciji prikljucilo preko 200 Staropazovcana“ zavrsio se pozivom u RTS Dnevniku „sedam dana za pola miliona potpisa“ i dodatnim objasnjenjem „cilj je da sakupimo 500.000 potpisa“, iako narodu nije receno da je po zakonu dovoljno i 30.000,00 potpisa, a sve ostalo je nepotrebno trosenje novca poreskih obveznika.
    A koliko od ukupno 170 notara u zemlji ce biti angazovano za overu i proveru valjanosti ovih potpisa?
    Ako overa potpisa na bilo kom dokumentu kod notara kosta 360 dinara po potpisu, da li to znaci da ce za svih tih 520.000 potpisa neko za Igora platiti preko 187 miliona dinara ili ako overava samo ceo list formulara za njih 5.200 treba platiti preko 1,8 miliona dinara ili ce mu neki politicari koji zakon tumace po potrebi omoguciti da nista ne placa?
    Da notarima olaksaju posao pobrinuli su se sami volonteri na standovima koji su u zelji za popularnoscu pozvali lokalne medije da ih snimaju i tako imamo snimak da se na primer u Sapcu licne karte nisu ni proveravale (na 10 sekundi snimka), a JMBG nije ni upisan u formulare (na 60, 73 i 119 sekundi) i notari nemaju sta da proveravaju
    https://www.youtube.com/watch?v=_27mQZ2nFuE
    U istom gradu druga lokalna televizija je to jos bolje snimila (na 5, 12, 40 i 45 sekundi), a na kraju snimka cak je i novinar rekao „pored potpisa na formularu je potrebno ostaviti licne podatke kojima garantujete da ste podrzali ovaj predlog“
    https://www.youtube.com/watch?v=scW3TCBbhP4
    Volonteri ocigledno nisu nauceni sta treba da rade, jer JMBG nisu pisali ni volonteri u Zajecaru (na 5, 12, 43 i 62 sekundi)
    https://www.youtube.com/watch?v=_4324LPi7Po
    a nije ga pisala ni Igorova kcerka koja inace studira pravo (na 115 sekundi)
    https://www.youtube.com/watch?v=u29AYAQqbKo
    sto je dokaz da je ova peticija samo obicna formalnost Igora Jurica i dobra zabava za siromasni narod na kojoj samo pojedinci dobro zaradjuju, jer se na kraju postavlja pitanje ko je za ovu peticiju platio stampanje ovih 5.200 formulara, desetine hiljada brosura u „Blic“-u, izradu majci za volontere, standova i razne druge troskove, jer Igor vec tri godine radi na svoj dobro isprobani nacin: „Ja cu sve uraditi vasim novcem“.
    Posle tri dana akcije i dodatnih naslova „za samo sat vremena prikupljeno je skoro 500 potpisa“, ova peticija bi trebalo da je dostigla zakonski minimum od 30.000 potpisa jos prvog dana, a iako je bilo najavljeno da ce svaki dan objavljivati broj prikupljenih potpisa to se jos nije desilo i od Igora imamo samo izjavu „tacne podatke koliko je gradjana od ponedeljka ujutro potpisalo peticiju nemamo, ali je odziv veoma dobar“.
    Danas smo ipak dobili pravu istinu „u Loznici je 380 gradjana svojim potpisom pruzilo podrsku ovoj inicijativi“, a u Vranju je za tri dana „do sada sakupljeno oko 500 potpisa“.
    Svako ko je organizovao peticije zna da su prva cetiri dana najvaznija za njen uspeh, jer posle toga tom ulicom svaki dan setaju skoro isti ljudi, a dolazi i do problema sa zainteresovanoscu gradjana i nervozom samih volontera, sto je potvrdjeno i danasnjim komentarima na njegovoj Facebook stranici „zasto danas nema standa u …“ ili „jako slaba organizacija na Novom Beogradu, u Novom Sadu …“, a sve je vise i nezakonitih izjava iz Sombora, Velikog Gradista i drugih gradova „imam i ja formular i organizovala sam potpis sa prijateljima“ ili „pokupila sam formulare za prikupljanje potpisa i nosim ih sutra na posao“, zbog cega ce ova peticija na osnovu dosadanjih rezultata na kraju imati samo nesto oko zakonskog minimuma potpisa, ali smo sigurni da ce i to Igor Juric proglasiti za uspeh, jer sve sto on radi je uvek „najbolje, najvece, najlepse, originalno“ i druge slicne izjave.
    Jedna od izjava pre pocetka peticije bila je i „akciji se prikljucio veliki broj glumaca, muzicara, TV lica, sportista, medju kojima su i nasi ambasadori, Jelena Tomasevic, Olivera Kovacevic, Branisalv Lecic, Masan Lekic, Dejan Petrovic, Dragan Ilic i jos mnogi koji ce slati svoje video poruke tokom kampanje i na taj nacin pozivati ljude na akciju“.
    Za sada je takvu video poruku poslao samo jedan pevac, a poznavajuci rad Igora Jurica na licnoj promociji vec tri godine, sigurni smo da bi on objavio i ostale ovakve poruke da ih ima.
    Od predstavnika vlasti, opozicije ili uopste politickih stranaka javno su ga podrzali samo Zavetnici.
    Jasno je da ova peticija mozda nece imati pravno dejstvo, ali zato su svojim potpisima naivni gradjani omogucili Igoru Juricu da mu se ipak otvore vrata mnogih sponzora, kao i raznih drzavnih institucija, sto ce on sigurno znati da iskoristi za sebe, a mediji su sve ovo iskoristili da povecuju svoj dnevni tiraz.
    Svemu ovome sto je napisano mozete i da verujete i da ne verujete, ali ako sve proverite na Google-u, videcete da je sve ovo napisano na osnovu iskustva u prethodnoj saradnji sa Igorom Juricem i preko 90% ovog teksta je press clipping vec objavljenih licnih izjava Igora Jurica i njegovih saradnika ili su to podaci sa zvanicnih sajtova APR-a, RNIDS-a i drugih.
    Da li samo zato sto je Igor prijatelj Brisela, nasi politicari, ali i mediji moraju toliko da klece i cute, ali isto tako svi oni zajedno ovu pricu vesto koriste kao svoju svakodnevnu licnu promociju, dok na njoj opet najbolje zaradjuje – Igor Juric.
    A ko zaista brine o bezbednosti nase dece?