Broni je zivela u pasivnoj oblasti Plavih planina Australije u kojoj dominiraju farme. Jednog ponedeljka ujutru sedeći tako i dosađujući se na svom tremu donela je odluku da napusti posao negovateljice u obližnjem zatvoru i potpuno se posveti dvadesetčasovnoj brizi o starim ljudima i to unutar njihovog doma. Prihvatila je posao geronto-domaćice u obližnjem Sidneju iz želje da radi nešto kreativno i plemenito, ali pre svega zato što više nije morala da plaća kiriju.

Godinama je negovala stare i bolesne ljude sve do trenutka kada bi došlo vreme da odu na neko drugo mesto. Bili su to dani tuge, iskušenja i zabrinutosti. Nije preostalo ništa drugo nego da sa drugima podeli ono što su ljudi na samrti delili sa njom. Napisala je knjigu koja je za kratko vreme postala planetarni bestseller. Bronnie Ware, The Top Five Regrets of the Dying, Pet najvećih žaljenja.

Za čime to ljudi žale suočeni da je vreme isteklo?

  1. Ljudi žale zato što nisu živeli život kakav su zaista želeli, već onakav kakav su drugi kreirali ili očekivali od njih. Ako živimo u skladu sa onim što nam nameću roditelji, partneri, deca, najbliže okruženje svakako se nalazimo u komfornoj zoni, ali da li je to zaista ono što smo mi. Da li su naše želje i svi naši potencijali ispoljeni u pravom svetlu? Da li smo pristali da živimo u svojoj senci samo zato što nemamo hrabrosti da se suprostavimo drugima?
  2. Jedno od najbolnijih žaljenja je kada ljudi ne dozvole sebi da pokažu svoja osećanja. Osećanja se potiskuju iz različitih razloga. Zato što se plašimo da ona neće biti uzvraćena, zato što želimo da sa drugima ostanemo u dobrim odnosima, zato što osećamo stid ili krivicu. Potiskivanje osećanja bilo da je reč o ljubavi ili o mržnji dovodi do bolesti. Telo fizički reaguje na naš napor da potisnemo i da u sebi sakrijemo svoje duboke emocije. Izlivanje svojih iskrenih i snažnih emocija nikada ne treba sputavati. Emocije su primarni element ljudskog ponašanja. Starije su od racionalnog i zato verujem i pametnije od njega. Kada je učenik upitao Budu da li da drugoj osobi izjavi svoja osećanja pošto sluti da će biti neshvaćena. Buda je na to odgovorio: “Ako za nekoga ubereš najlepši cvet u želji da mu pokloniš i ako taj neko njega ne želi, kome taj cvet pripada? Tebi, ti si ga nabrao.”
  3. Osobe muškog pola često žale zbog toga što su previše radile. Ljudi koji su previše posvećeni poslu shvate da su premalo vremena proveli sa porodicom, da su propustili odrastanje svoje dece, da su premalo vremena bili opušteni, da su živeli život, a da u njemu nisu uživali.
  4. Veliko životno žaljenje je i suočavanje sa činjenicom da sebi nismo dozvolili da budemo srećni. Mnogi ljudi tek na samrti spoznaju da je osećanje sreće stvar ličnog izbora. Strah od promene je mnoge ljude naterao da provedu život verujući da im je nesreća nametnuta i da je konačna. Sreća je stvar lične odluke, zahteva hrabro i beskompromisno delovanje. Sreća podrazumeva da moramo da se pokrenemo i da nešto uradimo. Nesreća nije ništa drugo osim pasivnosti, pristajanja, učaurenosti, pomirenja sa okolnostima.
  5. Za kraj sam ostavila jedno posebno žaljenje, iz razloga što prepoznajem da sam nažalost na dobrom putu da ga i ostvarim. Žalimo što nismo ostali u kontaktu sa starim prijateljima. Uljuljkani u kolotečinu svakodnevice ne shvatamo koliko su stari prijatelji važni. Svi smo na svojoj koži osetili koliko nam nedostaju prijatelji kada se nađemo u nekom velikom životnom problemu. Ovaj tekst ću zloupotrebiti na način da uputim iskreno izvinjenje svim svojim prijateljima što im ne posvećujem pažnju i vreme koliko zaslužuju.

Analizirajući ove razloge koji izazivaju kajanje, tugu, žaljenje biću slobodna da zaključim da se svi razlozi odnose na one stvari koje smo propustili da uradimo, nikada na one koje smo uradili. Suočeni sa umiranjem ljudi nikada ne razmišljaju o svojim greškama, o lošim procenama, o pogrešnim izborima, o lošim ljudima kojima su dopustili da uđu u njihov život, već o onome što je preostalo da se uradi, ali za to više nema vremena.

Biserka Jakovljević, psihoterapeut

 

Nema komentara