Buka je počela. Nekako uvek počne oko marta, tada se probudi priroda, ali se probudi i čovek. Probudi se i jedna posebna vrsta ljudi – političari. Njihovo proleće uveliko traje, mada još svi nisu ni potpise predali. Izbori su najavljeni, drže se mitinzi, produžavaju se kolone autobusa, viore se zastave, Vulin i Šešelj se klanjaju Slobinom grobu, Nikolić se klanja Vučićevom liku, Dačić njegovoj senci, Karić drži predavanja na Ekonomskom fakultetu, Radulović optužuje Jankovića da mu je ukrao slogan, Janković traži da Čeda ne glasa za njega, Živković je pustio bradu. Stvorila se buka.

U toj ili bolje rečeno ovoj buci, u tišini počivaju dr Zoran Đinđić, prvi demokratski izabrani premijer Srbije i Srbija, moderna, lepa, nasmejana… Mnogi će mi zameriti što nisam pomenuo gore “Šetnju za Zorana“. Pomenuću je ovde. I ona je za mnoge bila i jeste kamapanja, deo performansa, deo ove grupe koja čini buku. Za mene lično šetnja je ipak, nešto malo drugačije. Ona je parastos modernoj Srbiji, a da se razumemo ja Srbiju volim i to baš takvu, kakvom ju je zamislio Zoran Đinđić, mada u njoj više ne živim, ali nisam prestao da joj odajem poštu 12. marta i da se nadam da će se kroz nekog novog vizionara nekada opet roditi.

  1. marta 2003., pucano je na premijera, na državnika i na filozofa. Tog kobnog dana ubijeni su glas i razum. Od tada smo nemi i bez razuma, onog koji promišlja, koji ne da ga nahrani sendvič. Naša politika postala je sendvič već 13. marta. Ne treba nam Evropa, ne treba nam svet, treba nam dobra salama i dobar hleb, a to imamo, domaće, pravo, ne GMO.

Ubijen je čovek, otac, suprug. Ubijen je premijer jedne zemlje. Da li je mogla Sablja da saseče nišan na kojem je držan premijer, pitanje je koje u ovoj zemlji nema odgovora. Kakva je politička pozadina ovog ubistva? O tome možda ostanemo zauvek neobavešteni. Da, neobavešteni!

Tako smo se o Zorana ogrešili ne samo 12. marta 2003., nego i svakog narednog dana, u kojem smo propustili priliku da postavimo pitanje zašto je ubijen premijer, zašto je ubijena energija koja nas je pokrenula, znanje koje nas je vodilo i vizionarstvo koje je obećavalo.

Zoran je bio državnik. Jedino njemu stoji ona dobra, koju mnogi svojataju, a koja kaže: Političar gleda u naredne izbore, a državnik u naredne generacije. Zato Zoran nije izbegavao, sve ono što se danas, konkretno i u ovoj kampanji, izbegava, a to su ona najteža pitanja. Nije želeo da probleme stavlja pod tepih, išao im je u susret, otvarajući mogućnost da se živi ne samo dok traje kampanja, nego mnogo, mnogo duže.

Kao takav verovao je da ako i njega neko ukloni i zaustavi, ne može zaustaviti sistem… I tu je napravio  grešku. 12. marta ubijen je san o sistemu koji funkcioniše, koji daje rezultate, koji daje nove generacije, a ne uzima ih.

Srešćemo se u budućnosti, govorio je. Bolje je da se ne sretnemo, jer mu nemamo šta reći.

Zoran je bio filozof. Njemu je politika bila način života, ulaz u zgradu Vlade, nekako prirodan ambijent. Živeo je za politiku, ne od politike i ona mu je donela smrt, a ulaz u zdradu Vlade ploču pred kojom se već 14 godina smenjuju lica raznih političara, raznih “Zoranovih naslednika“.

Zoran nema naslednika, jer je Zoran državnik, a vi ste političari. Državnik gleda u naredne generacije, a političari gledaju u naredne izbore. Hajde sada, položite cveće, ćutite minut skrštenih ruku, šetajte i govorite kako bi danas Zoran radio ovako ili onako, a onda idite u kampanje, strančarenja, sendičarenja, u tu vašu buku, daleko od Zorana i njegove tišine. Idite daleko, tamo vam je mesto, daleko od Zorana!

Politikolog Miloš Vulić

Pontifikalni Univerzitet Gregorijana

Rim

 

Nema komentara