*Zahtevi Angele Merkel mogli bi da vode ka formalizaciji odnosa dve države Srbije i Kosova * Pre deset godina sam bio u Srebrenici i sada Vučić ovakvom političkom postavkom vraća Srbiju deceniju unazad *Ova vlada zapravo sprovodi samo lošu kopiju moje spoljne politike * Ne treba zaboraviti da su i Đilas i Pajtić bili protagonisti uključenja DS u Vučićevu koaliciju.

Autor: Mirjana R. Milenković

Beograd – Nemačka kancelarka Angela Merkel u Beograd će doneti kristalizaciju novih stavova Nemačke, koji bi trebalo da artikulišu nemačke, ali i interese Evropske unije i SAD prema prostoru Zapadnog Balkana. Njeni zahtevi mogu da idu ka formalizaciji odnosa dve države Srbije i Kosova. To je model dve Nemačke, gde se nije dogodilo međusobno priznanje, ali su obe države imale pravo da budu članice UN. Takav stav bi mogao da vodi ka nezavisnom Kosovu sa stanovišta međunarodnih odnosa, bez obzira da li ga Srbija priznaje ili ne. Dakle, očekujem teške razgovore između nemačke kancelarke i srpskog premijera u Beogradu, kaže za Danas Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i predsednik SDS, koji je i sam imao prilike da u Beogradu vodi „teške razgovore“ sa Angelom Merkel.

 

*Koliko je vama razgovor sa Merkelovom bio težak i neprijatan?

– Sa stanovišta koristi za Srbiju to je bio odličan, mada veoma težak razgovor. Nijedan razgovor nije bio lagan, ali smo posle svakog imali suštinski napredak. I ona i ja smo branili interese svojih zemalja, tako da nemam nikakvu primedbu na njen račun, uprkos tvrdim stavovima. Posle sastanka u Beogradu napravili smo mapu puta koju smo prešli i dobili smo status kandidata za članstvo u EU, a da se pritom nismo odrekli naših legitimnih interesa na Kosovu, iako je to bilo u osnovi zahteva Merkelove. Da sam ja dobio izbore, verujem da bismo odavno pregovarali o poglavljima, a sada njihov početak nije ni izvestan.

*Može li od uspešnost tih razgovora u Beogradu da zavisi i datum otvaranja prvog poglavlja u pregovorima sa EU?

– Može da se desi, nakon prihvatanja stavova Merkelove, eventualno otvaranje poglavlja 35 o Kosovu, mada je i to neizvesno. Aktuelna vlada napravila je ogromne ustupke Briselskim sporazumom, koji je praktično do sada najviši implicitni akt priznanja Kosova, a za toliki ustupak smo dobili samo formalni datum otpočinjanja pregovora i nijedno otvoreno poglavlje. Suštinski mi smo usporeni u procesu evropskih integracija, a istovremeno su građani obmanjeni da smo napravili neverovatan napredak. Ukoliko i počnemo pregovore krajem ove ili početkom naredne godine, tehnički možemo da ih završimo tek 2024, tako da se možemo naći u paketu za prijem u EU sa BiH, Makedonijom i Albanijom. Nažalost, ova vlada nudi samo vrlo efikasnu medijsku predstavu i dramaturgiju političkih zbivanja, ali ne i realan napredak.

*Ako sve tako teško ide, zašto svu svoju politiku i ekonomiju baziramo na ulasku u EU?

– Suština je da mi nemamo upotrebljivu alternativu toj politici niti bilo koju drugu političku i ekonomsku opciju koja bi mogla da zameni EU, u koju ide 75 odsto našeg izvoza. Rusija je uključena u ratni sukob u Ukrajini i ima nepremostive unutrašnje probleme. Kina je isuviše daleko i nikada nismo uspeli da se izborimo sa konkurencijom na tom tržištu. Učlanjenje u EU je naša strateška odluka jer su nam prirodni saveznici. Čitava strategija u vreme mog predsednikovanja bila je da što više kompanija dođe u Srbiju i proizvodi. I to smo ostvarili – između ostalih, u Srbiju su došle investicije iz severne Italije, Austrije i južne Nemačke. Danas kada gledam Vučića kako otvara kompanije koje smo mi doveli i davno otvorili, poput Svarovskog, Simensa i Boša, očigledno je da je Vučićeva vlada uspešnija jedino u marketingu. Uspešni su samo u prikazivanju tuđih dela kao svojih i to svakodnevno čine. U tom maniru je Vučić i pre nekoliko dana otvorio i fabriku u Rumi, koja je takođe projekat iz vremena prethodne vlasti. Tačno je da nema politike bez marketinga, ali nema ni uspešne politike bez dela. Međutim problem je što njihov marketing često prerasta u propagandnu aktivnost, a to je mimo demokratije.

*Ima li i u ovoj premijerovoj priči oko odlaska u Srebrenicu marketinga?

– Ne razumem zašto Vučić Srbiju stavlja u situaciju kao da nije izvršila akt izvinjenja, osim ukoliko sebe ne želi da predstavi kao začetnika tog procesa. Ja sam pre deset godina bio u Srebrenici i sada Vučić ovakvom političkom postavkom vraća Srbiju deceniju unazad. Mogu da razumem Izetbegovića, koji ima interes da se Srbija vrati deset godina unazad samo sa stanovišta dnevne politike, ali to suštinski nije ni za bošnjački narod korisno, jer ako svi zajedno imamo takav pristup, onda u stvari ne želimo da izađemo iz stanja konflikta. To ne samo da nije moralno, već je i izuzetno skupo, jer zemlje u regionu nemaju privrede koje mogu da izdrže tako dugo konfliktno stanje. Zamislite da se svaki kancelar posle Branta izvinjavao dokle bi to dovelo Nemačku. I zato me čudi stav odlazećeg nemačkog ambasadora koji kaže da bi Vučić morao da ode prvi put u Srebrenicu.

*Treba li Vučić da ide u Srebrenicu?

– Vučić bi trebalo da ode u Srebrenicu, ali to bi trebalo da bude njegov lični akt izvinjenja zbog politike koju je zastupao u prošlosti. Nema potrebe da ide ispred Srbije, jer sam ja davno pre njega taj posao obavio. Načinom na koji predstavlja svoj eventualni odlazak u Srebrenicu on takođe učestvuje u podizanju tenzija i vraća Srbiju deset godina unazad, umesto da iskorači unapred. Ako se u svim oblastima budemo tako unazađivali, nikada nećemo ni otpočeti pregovore o učlanjenju u EU.

*Ne vraćamo se stalno, eto idemo u susret i 5. avgustu – Danu sećanja na srpske žrtve?

– Nažalost naši zvaničnici i ovakve događaje stavljaju u pogrešan kontekst i čak i njima doprinose podizanju tenzija. Primer za to je i čin otkrivanja spomenika Gavrilu Principu u ovom trenutku. Predsednik Nikolić kaže da su spomenik otkrili oni koji su imali hrabrosti. Ovakve besmislene Nikolićeve izjave odavno nisu čudne, jer im je niz predugačak. Ranije su njegove izjave bile komične, ali sada su već tragične. Otkriti spomenik Principu pred događaje u Srebrenici može da nas stavi samo u jedan problematičan kontekst sa stanovišta međunarodnih interesa Srbije, a to svakako nije pitanje hrabrosti. Ako je bilo potrebe da se podigne spomenik, svakako nije trebalo da se to učini ovih dana i za taj čin nije bila potrebna hrabrost, već elementarna politička pamet.

*Da li postojanje ruske rezolucije u UN pored Britanije nama komplikuje život?

– Svakako, jer Srbiju dovodi u neodrživu poziciju opredeljivanja koje će imati neizbežno negativne spoljnopolitičke posledice. Ako podržimo rusku rezoluciju, to će izazvati novo podozrenje u EU, a ako sa druge strane ne pokušamo da izmenimo tekstove britanske rezolucije, opšti utisak će biti da je Srbija kriva za genocid i ostaviće prostor za tumačenja po kome je srpski narod genocidan. Međutim, suštinsko pitanje je zašto naša vlada nije na vreme makar pokušala da utiče na tekst britanske rezolucije. Nejasno je zašto nisu preduzeli nikakvu diplomatsku aktivnost kojom bi eventualno pokušali da utiču na tekst rezolucije kada su, kako premijer i sam kaže, imali saznanja da se takva rezolucija piše.

*Niste zadovoljni našom spoljnom politikom?

– Ova vlada zapravo sprovodi samo lošu kopiju moje spoljne politike, ne shvatajući da nove okolnosti zahtevaju i nove političke odgovore. Osim toga, mi danas imamo više spoljnih politika jer se spoljnopolitičke orijentacije premijera, predsednika i ministra spoljnih poslova umnogome razlikuju. Takođe naša diplomatska aktivnost je na nedopustivo niskom nivou. Primer za to je i naše predsedavanje OEBS-u. U vreme mog mandata smo se izborili za to predsedavanje i umesto da danas Srbija bude inicijator rešenja za ukrajinsku krizu, Dačićeve izjave o neophodnosti mira u svetu su na nivou predstavljanja kandidatkinja na izboru za mis sveta. Srbija zapravo i ne predsedava OEBS-u, već statira u toj organizaciji, a umesto nje to u praksi čini Nemačka. Srbija time propušta jedinstvenu priliku da bude globalni akter i stekne međunarodni kredibilitet koji bi uticao i na njen ekonomski razvoj. Čini se da svet prosto nema poverenja ni u Dačića, ni u spoljnopolitičku orijentaciju Srbije.

*Spočitava vam se da ste oslabili opoziciju izlaskom iz DS?

– Rejting DS je naglo opao nakon promene rukovodstva stranke, a ne nakon gubitka izbora 2012. ili mog izlaska iz stranke. Cifre su najbolji dokaz da je i takva optužba neosnovana i da služi isključivo pokušaju diskreditacije mene i SDS. Formiranjem nove stranke sam samo omogućio opciju onim građanima koji nikada ne bi glasali za DS na čelu sa Đilasom i koji bi danas sasvim sigurno bili apstinenti. Pored toga što se nisam slagao sa politikom tadašnjeg rukovodstva, pokušavao sam da ostanem u DS i da utičem na promene. Međutim, kada je DS ušla u koaliciju sa Živkovićem, čovekom čija su jedina dela u politici korupcionaške afere, to je bila prelomna tačka, jer sam tada shvatio da smo se tadašnje rukovodstvo i ja razišli ne samo u politici nego i vrednosno. Nisam želeo da ostanem u DS koja je napustila svoju misiju, a od stare DS zadržala samo ime.

*Da li je DS sa Pajtićem veća i bolja opoziciona stranka u odnosu na Đilasov period?

– U suštini to je i danas, kao i u Đilasovo vreme, stranka koju vode ljudi spram ličnih interesa ili interesa zadržavanja i osvajanja vlasti, a ne spram principijelne, jasne i dosledne politike. Pritom, ne bi trebalo zaboraviti da je i Pajtić, u vreme kada je Đilas bio predsednik DS, zagovarao ulazak u koaliciju sa Vučićem. Danas je DS u koaliciji sa SNS na više desetina lokala, ništa nam ne garantuje da i Pajtić sutra neće preko noći postati „Vučićev drug“, kao i Đilas.

*Pre desetak dana pojavilo se i pitanje u čije ime putujete po svetu ?

– Kao bivši predsednik i član mnogih međunarodnih organizacija i savetodavnih tela, često dobijam pozive za učestvovanje u različitim misijama, za održavanje predavanja na univerzitetima, učestvovanje na konferencijama i međunarodnim programima itd. Uvek se odazovem pozivima organizacija za koje ocenim da svojim učešćem i iskustvom mogu da doprinesem. Učestvujem u više misija demokratizacije i izgradnje mira u zemljama koje se suočavaju sa konfliktima ili su u periodu tranzicije. Prilikom svih tih poseta uvek se trudim da promovišem i interese Srbije i da učinim sve što je u mojoj moći da pomognem svojoj zemlji. Smatram da je to doživotna obaveza svakog bivšeg predsednika, kao i svakog građanina koji svojim kontaktima može da pomogne.

* Nedavno ste nakon puta u Azerbejdžan počeli da zagovarate njihov gas?

– Ja sam još pre nekoliko godina sa predsednikom Azerbejdžana pokrenuo inicijativu priključenja Srbije na azerbejdžanski gasovod Južni koridor. Godinama unazad apelujem na vladu da se uključi u projekat povezivanja Srbije na taj gasovod, jer je diverzifikacija gasnih izvora za Srbiju od ogromnog strateškog značaja. Diverzifikacija bi Srbiji omogućila viši nivo spoljnopolitičke nezavisnosti i u skladu je sa standardima EU. Međutim, važnije od toga je što bi diverzifikacijom Srbija dostigla daleko veći stepen energetske stabilnosti, što je posebno značajno u kontekstu mogućeg prekida dopremanja ruskog gasa preko Ukrajine 2019. godine.

*************

Đilas „Vučićev drug“

*Stalno vam se prigovara da ste uvek blizu vlasti?

– To je i logično, jer samo i vlast i opozicija imaju strah od jedine istinske opozicione stranke, koja je odbila da učestvuje u vlasti i sa jednima i sa drugima. U trenutku kada građani traže alternativu, oni iz makijavelističkih razloga iznošenjem takvih neistina pokušavaju da oslabe našu snagu i umanje percepciju našeg opozicionog karaktera. U Srbiji postoji ogromna asimetrija u podršci vladajućoj koaliciji i opoziciji i na to sam upozoravao još dok sam bio u DS. Smatram da je DS već tada pogrešnom politikom doprinela toj asimetriji i apsurdno je da me danas taj DS optužuje za saradnju sa Vučićem, jer su prva razilaženja između mene i njih bila upravo zbog toga što se tadašnje rukovodstvo na čelu sa Đilasom zalagalo za koaliciju sa SNS, a ja sam i tada bio protiv toga. Đilasovo zalaganje za tu koaliciju mu je i omogućilo podršku u stranačkoj vrhušci. Međutim, danas je očigledno šta je istina – Đilas me je optuživao da sam napustio DS kako bih ušao u Vučićevu vladu, a ja sam to odbio, dok je Đilas, koji je vikao da je Vučić diktator, danas javno „Vučićev drug“.

Nisam na teretu građanima

*Zarađujete li putujući po svetu?

– Odbio sam da primam od države platu ili penziju koja mi zakonom pripada, jer nisam želeo da budem na teretu budžeta i građana. Ni danas ne primam bilo kakvu naknadu iz državnog budžeta, tako da nemam ni moralnu ni zakonsku obavezu da govorim o svojoj zaradi, jer je to danas moja privatna stvar. Budući da nisam na teretu građana, danas nemam obavezu da govorim o tome, baš kao ni bilo koji drugi građanin koji ne obavlja javnu funkciju i čija zarada se ne finansira od novca građana.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/vucic_je_pravi_marketinski_majstor.56.html?news_id=304348

Foto: Predrag MITIĆ

Nema komentara