ZAPISI IZ PRIZEMLJA: SUNCOKRETI

“Ladno, al standard”! Malo je onih kojima je nepoznata ova replika iz filma “ Lepa sela lepo gore “. Dakle, da ne dangubim tumačeći je. Po Srbiji na sve strane oglasi o novim kursevima švedskog i norverškog jezika. Po društvenim mrežama oglasi za posao u tim zemljama sa platama koje ovde imaju samo stranački funkcioneri. Ništa neobično za zemlju koja je jedna od najsiromašnijih, ako ne i najsiromašnija zemlja Evrope. Pa, odavde beže i oni koji dolaze iz ratom zahvaćenih zemalja. I oni u prolazu vide da ovde nema leba. Ali, ne odustajte od daljeg čitanja, ovaj tekst neće imati veze sa politikom. Bar ne više nego što je neizbežno. Naprotiv, želim da pišem o nečem sasvim drugom.

Od skandinavskih zemalja boravio sam samo na Islandu nekih mesec dana. Stigao sam tamo krajem maja, a odleteo sa ostrva krajem juna, dakle u vreme belih noći. To je ono kad zaboraviš kako izgleda mrak. Sunce oko ponoći kao počne da zalazi, i dok još svetlost titra na nebu, kad eto ti Sunca opet, ovaj put se diže sa horizonta, Zanimljivo iskustvo, ali na mesec dana. Sem kakvog takvog leta, na Islandu se dešava i zima, a tad zna da bude gadno. Kažu da je sve kao leti samo obrnuto. Nešto za šta se naslućuje da je Sunce, pojavi se oko podne, ali ne dovoljno da se razdani, a dva – tri sata kasnije nema više ni toga. I tako mesecima. Zašto ovo opisujem ? Zadnjih dana sam bio u fazonu “ dan je tmuran, ja mamuran. “ Ali, ne od alkohola, više onako . . . od sebe. Baš onako mučni dani – hladno, magla, tmurno, vlažno, blatnjavo. . . ma, znate i sami, bili ste ovde. A, onda u sredu Sunce ! Ne znam da li su u vezi, ali poklopio se Sveti Sava i sunčan dan. I tek tad sam shvatio otkud svo to neraspoloženje i teške misli – nije bilo Sunca. Korak je postao lakši, misli vedrije, boje intenzivnije, a pogled vedriji. I sve to zbog malo sunčevih zraka! Hemija, alhemija, šta li? Nije ni važno.
Od kad sam prvi put video Van Gogove suncokrete bio sam potpuno opčinjen tim slikama. Ljubav na prvi pogled. Nikad sebi nisam pokušavao da razjasnim tu mističnu vezu, a eto razjasnila se sama. Te slike je jadni Vinsent naslikao u Arlu, na jugu Francuske. Želeo je da ulepša zidove svoje kuće i tako dočeka prijatelja Pola Gogena. Nastali su nepreticiozno, grozničavo, u iščekivanju. Nose u sebi nemir, strast i sunce Mediterana. Zapaljiva kombinacija, ali vredna življenja, stradanja i stvaranja. Suncokreti su kao ljudi – u stalnom pokretu za svetlom.
Zadnjih godina kod nas se promoviše protenstantska radna etika. Biću politički i verski korekatan, nemam ništa protiv Protenstantizma , još manje protiv radne etike. Ali sve evropske zemlje koje su protenstanstke imaju u odnosu na nas znatni manjak sunčanih dana. Prosta geografija. Meni se čini da je tim zemljama radna etika zapravo suštinski potrebna. Jer da bi preživeo toliki broj mračnih i sumornih dana čovek mora nečim da se zabavi, a rad je najbolji način da se prekrati vreme i zaokupe misli. Još ako to pretvoriš u dodatu etičku vrednost, onda sve ima više smisla, a manje razloga za depresiju.
Pomenuti Van Gog je bio iz porodice protenstantskog sveštenika, iz maglovite Holandije. Potraga za svetlom dovela ga je do juga Francuske. Ali, izgleda da je to bilo malo previše sunca za Holanđanina protenstanske etike. Nije izdržao. I da se vratim na početak priče. Ako Vinsent nije izdržao Sunce, mogu li svi naši ekonomski emigrant da izdrže tako dugo bez Sunca ? U redu, jeste ladno, jeste i standard, ali parama se sunčani dani ne kupuju. Sunce ne može da se spakuje u prtljažnik pored rakije i kajmaka, pa ponese nazad posle par nedelja provedenih kod kuće. Ne slažem se potpuno sa Šantićem “ da Sunce tuđeg neba neće vas grijati ko što ovo gije “. Greje svako Sunce, ali kad ga ima. A tamo gde nas sve više odlazi, nema ga previše. Mislim, kako neko sa ovih prostora može da bude srećan tamo negde gde nema suncokreta? Možda grešim, sasvim sigurno sam ličan i potpuno neobjektivan, ali sunčani dan za Svetog Savu nema alternativu.