Setih se one poznate anegdote kad se jedan pisac žali drugom kako prolazi kroz kreativnu krizu i nije u stanju da piše. Na to mu kolega odgovara : „Ti si pisac, napiši knjigu o tome kako ne možeš da napišeš knjigu.“
Ne bih da svom piskaranju dajem preterani značaj, ali razumem ovog koji je zapao u spisateljsku krizu pa sam rešio da se poslužim ovim proverenim savetom i pišem o tome zašto ne mogu da pišem kolumnu.
Posednjih par nedelja sam toliko preokupiran nekim ličnim obavezama i problemima, da prosto nijedna vest, nijedan događaj ne uspevaju da probiju taj zid i dopru do mene i posluže mi kao povod za razmišljanje, a onda i kao tema za ovu kolumnu. Nije da se žalim, ima to i svojih dobrih strana. Recimo, Vučića nisam čuo niti video danima. Promašili su me svi naslovi i objave o tome ko se skidao go i ko je sa kim polno opštio u nekom od rijalitija. Svakakve gluposti su me zaobišle. Ili, ja njih, kako se uzme. Registrovao sam da nas je napustio Bata Živojinović, i bi mi žao. Ali, ako je verovati Dubioza kolektivu, „Vratiće se Valter . . . “! Loša strana je što zamalo nisam propustio finale Lige Šampiona! Ej, Finale! Ne pamtim kad sam poslednji put zaboravio nešto tako bitno. Mada, ruku na srce, da je Barsa igrala finale, to se ne bi desilo. Nego, zanima me koliko zapravo grešimo kad dozvolimo da nas posao, obaveze, lične teme i dileme odvoje od okruženja u kojem živimo? Otvorimo sva vrata percepcije za neku ideju, posao, brigu . . . i zatvorimo ih za sve drugo. Kako napisah na početku, nije to loše kad je u pitanju naša estradno – političko – estradna stvarnost. Ali šta biva sa onima do kojih nam je stalo? Koliko trpe naše porodice, prijatelji, svi oni kojima smo iz nekog razloga važni? Naravno, trudimo se da „da ostanemo u igri“, ali da li je to dovoljno? S druge strane, realizacija neke ideje koja nam je naročito važna ili rešavanje nekog bitnog problema zahteva sav naš potencijal. Možemo li istovremeno da se vozimo na oba koloseka? Teško. Teško, ali ne i nemoguće. Samo treba biti iskren i strpljiv, sa sobom i sa bližnjima. Ako ste im zaista važni, razumeće i sačekaće da prođe period opsesije. A do opsednutog je da iskreno, jasno i bez manipulacije zatraži razumevanje i strpljenje. Ne vidim drugi način. Jeste, ima i onih koji svoje probleme koriste kao alibi za nerešavanje problema, ali ne misli na takve. Za njih je svaka situacija depresivna šetnja lavirintom, a tu ne pomaže ni strpljenje, ni razumevanje. Mislim na one koji imaju neki cilj i znaju kako da do njega dođu.
Eto, prvu fazu realizacije moje opsesivne ideje privodim kraju. Kao i uvek, više sam uživao u samom procesu nego u dostizanju cilja. Svako dostizanje željenog cilja znači neku vrstu kraja. Nosi sa sobom olakšanje, ali i neku vrstu tuge. Ili je to slučaj samo kod mene? Nebitno. Ono što mi se čini važnim jeste kako da onima kojima sam nedostajao nadoknadim svoje „odsustvo“? A, možda samo projektujem taj osaćaj nedostajanja? Možda su drugi više nedostajali meni, a ne ja njima? Ma, ko će ga znati . . . Jedno je izvesno, kolumna je napisana, a vi procenite koliko ima veze sa anegdotom s početka teksta. Ja moram da gledam produžetke finala Lige Šampiona.
Jovica Jovanović
