Pročitam večeras neki tekst čija bi poruka, ukaratko, glasila – u Srbiji možeš sve, ali nikako nemoj da se raduješ. Em što ćeš brzo da se razočaraš, em možeš da popiješ batine od onih koje tvoja radost nervira iz nekog, bilo kog, razloga.
Stvarno, sa izuzetkom Noleta Nacionale, mi na kolektivnom nivou nemamo nikakvog razlog za radost. Onomad u Lisabonu naši fudbaleri igrali ko da su peške došli do Portugalije. Nije da podcenjujem, ali, tenis, vaterpolo,tekvan do,skok u dalj, pa čak ni košarka, nikad neće imati tu harzmu i odlike kolektivnog ludila kao što to ima fudbal. Ko je na ulicama Beograda slavio Zvezdino osvajanje Kupa Šampiona, zna o čemu pričam. “ Srbija do Tokija “ rodjeno je te noći, pa vi vidite. A, sem stalne blamaže, nama naši fudbaleri ne priređuju ništa drugo. Radost ponajmanje.
Naravno, sad bih mogao da se nadovežem na tragediju sa helikopterom i ovim užasnim performansom koji je prati, ali . . . I, sve to se dešava u poslednjih nekoliko dana. Ako bih pravio inventar nesreća u zadnjih godinu dana, baš bi potrajalo.
Ali, to stanje NERADOVANJA se spustilo i na lični i intimni nivo. Kako i ne bi? Plate male, a računi i krediti veliki. Naravno, ko ima sreće da radi i da za to što radi dobija neku, kakvu takvu, platu. Mediji nas bombarduju pornografijom i morbidnošću, a često i morbodnom pornografijom. Vlastodršci besomučno hrane našu paranoju u želji da se prikažu kao spasitelji naroda od mračnih sila koje nas okružuju. Fabrikuju se neprijatelji i dušmani, a sve u želji da se prikrije lična nesposobnost da se vlada, i lična odgovornost za tu vladavinu. Došli smo u stanje svesti kad nije bitno što nemamo čemu da se radujemo, sve dok nemamo konkretan razlog da tugujemo. Izostanak nesreće nas čini srećnim. To je sve što imamo. Jel to dovoljno za normalan život? Jel strah jedina emocija koja tako uspešno i u kontinuitetu može da postoji na ovim prostorima? Odgovore dajte sami sebi.
Evo, i sam razmišljam, šta bi to trebalo da se desi pa da osetim radost? Ništa. To “ desi “ potrazumeva moje pasivno stanje i čekanje da neko, ili nešto , uradi za mene ono što treba da uradim sam za sebe. Pa , šta čekam ? Ne znam. Kao i sve vredno u životu, tako i radost, treba da se zasluži. Da se zaradi. Ali, posle onog članka kojeg pominjem na početku, unapred znam da biti radostan u zemlji nadrndanih isto je što i biti pametan u zemlji ludih. Beskorisno, bode oči i ničemu ne služi.
Još jedan crnjak od teksta? Znam. Ali, u Srbiji je svaki optimizan neosnovan. Do daljnjeg.
