Čujem da je u pripremi novi pravilnik o ocenjivanju u školama. Najavljuju ga kao “daje veća ovlašćenja nastavnicima”. Da imam stikere, sad bih stavio onaj što namiguje. Vau! Veća ovlašćenja ! Jel to znači da su sada zaštićeniji od nasilničkih i prostačkih napada učenika i njihovih roditelja. Pogotovo ONIH roditelja, uvaženih članova ovog trulog društava? Ne verujem. Siguran sam da je i ovo još jedna besmislica Ministarstva prosvete. Nisam ekspert, ali kako reče Jovan Skerlić u onoj anegdoti – ne moram da budem kokoška da bi prepoznao mućak. A ovo je još jedan mućak u nizu Ministarstva prosvete. Jer čitav obrazovni sistem je arhaičan i neefikasan.
Prvo, sve te zakone i pravilnike sastavljaju ljudi koji nikad nisu uzeli dnevnik pod mišku i održali čas u zagušljivoj učionici punoj nezainteresovane dece. Drugo, ovo je, verovatno, prepisano od nekog čije školstvo funkcioniše. Ali to što tamo ima smisla, nikako ne garantuje da će i kod nas da da rezultate. Pre svega zato što u jedan nefunkcionalni sistem ne može da se primeni nešto što u jednom drugom i osmišljenom sistemu ima svoju funkcionalnu primenu. Npr. , po ovom pravilniku, nastavnici će biti u obavezi da češće ispituju i ocenjuju učenike. Što pismeno, što usmeno. Nastavnici i ovako jedva uspevaju da sastave i pregledaju ono što je do sada bilo obavezno, samo im treba još dodatnih testova. A po takvom pravilniku učenici će svakodnevno imati bar po jedan test. Jer, ako u Gimnaziji deca imaju po 14 – 15 predmeta , drugačije neće moći. A onda se povećava broj izostanaka. Tako da će i čistačice koje rade u Domu zdravlja biti važni faktori u dobijanju opravdanja za nepostojeće bolesti. I sve to će trajati dok ne dođe neki novi genijalac iz Ministarstva i ne prepiše neki drugi zakon koji takođe neće da valja.
Zašto je tako teško shvatiti da su programi preopširni? Zašto nema nikog ko bi primetio da neki predmeti treba da budu izborni, jer nisu svi za sve bogomdani? Kad bi se “borili za učenike” i nastavnici bi podigli nivo nastave, da ne ostanu bez norme, a učenici se ne bi dosađivali na časovima za koje nemaju ni najmanje interesovanja. U takvim okolnostima i jedan ovakav pravilnik o ocenjivanju bi imao nekog smisla. I do kad će jedino merilo za ocenu da bude sposobnost učenika da zapamti i ponovi pročitano, a ne sposobnost da to primeni? Ovako koncipirano, naše školstvo je potpuno promašilo svrhu svog postojanja. Jer se svodi na sposobnost pamćenja, jurcanje za prosekom i sposobnost manipulacije. Naravno, to važi za one obične đake, sa običnim roditeljima. Za one neobične ne važi ništa. Njima se sve podrazumeva.
U državi Danskoj, možda nešto jeste trulo. Ali, u zemlji Srbiji sve je trulo. U promeni tog stanja neće nam pomoći ni Beograd na vodi, ni što Papa vozi srpski Fiat, ni izjave tipa “Šaraj malo” . . . nista od toga. Škola i porodica su mesta gde se stvari zaista menjaju. Poboljšati i promeniti stvari u porodici suviše je komleksno i zavisi od tako mnogo faktora, ali osmisliti i napraviti dobro i smisleno školstvo, to ne bi smelo da bude nemogića misija. Naprotiv, to treba da bude prioritet SVAKE Vlade. U protivnom, sve što će nam ostati biće mućak.
anonimni kolumnista
