Ovih dana se polemiše o veronauci i građanskom vaspitanju. Polemika se uglavnom vodi na relaciji ministar Verbić – SPC. Objašnjenje ministra da ova dva predmeta uvode sagregaciju u škole, dobra je taman toliko koliko i objašnjenje kruševačkog SNS-a glede ministra Gašića i klečanja novinara. Dakle, besmisleno ( čitaj, glupo ).
Naravno, ministar je možda ateista, a možda i nije. To je za ovu priču nevažno. Njegova religioznost je njegova lična stvar i time ne treba da se bavi niko, pa ni dežurni dušebrižnici. On je na mestu državnog službenika i kao takav treba da je u službi države. Naravno, pitanje je koliko je država u službi naroda koji u njoj žive, ali to je druga tema. Meni lično pitanje veronauke u školama, sad i ovde, više deluje kao ekonomsko pitanje, nego kao versko, pedagoško, ideološko ili ( daleko bilo! ) političko. Ako sam dobro ispratio tu problematiku, oko 20% zaposlenih u prosveti je višak. Sa smanjenjem broja veroučitelja možda može da se napravi neka druga kalkulacija i smanji tenzija. Ali, slab sam po pitanju ekonomije, pa da ne nagađam dalje.
Postoji nešto drugo što u ovoj polemici obe strane gube iz vida, a to su deca. Jer, kad ministar brine za preopterećenost dece u vreme usvajanja novog budžet i najavljenih otpuštanja u javnom sektoru, teško mu je poverovati na reč da se tu radi samo o interesima dece. S druge strane SPC pravo dece na versko obrazovanje brani nekako po službenoj dužnosti. Za neutralne posmatrače, a takvih je sve više, ova rasprava se svodi na nivo interesa sa primesama ideologije, gde obe strane postupaju onako kako se od njih i očekuje.
Elem, ako SPC i tradicionalne verske zajednice koje imaju svoje veroučitelje u školama, zaista žele da pridobiju simpatije javnog mnjenja, onda treba da se okanu nadmudrivanjima saopštenjima, omalovažavanjima i uvredama. Više od decenije prisustva u školama dovoljno je vremena da se pokaže određeni rezultat. Ako takav pokazatelj zaista postoji, onda treba animirati učenike i njihove roditelje da se bore za pravo svoje dece da u školi i dalje imaju versku nastavu. Jer to je jedini legitimni interes u ovoj situaciji. Naravno, ako takva podrška izostane, valjalo bi se se zapitati zašto je izostala?
U teoriji pozorišta postoji nešto što se naziva “ željeno dobro “. Oko tog željenog dobra gradi se dramska situacija koja neki pozorišni komad čini više ili manje zanimljivim. Ova situacija oko verske nastave, ovako kako se vodi, liči na dramsku situaciju bez bez dramske situacije,odnosno željenog dobra. Drama radi drame, jer ni jedna strana ne pokušava da problem verske nastave sagleda iz ugla onih kojima je ona namenjena. Na našu žalost ovo nije ni prva, ni poslednja situacija u kojoj se rešava na ovaj način – bez učešća onih kojih se najviše tiče.
