„ Badi Valastro, zvezda TLC kanala i jedno od najprepoznatljivijih TV lica širom sveta, stigao je juče u Beograd, družio se sa fanovima, u srpskoj prestonici boravi i danas. Čuveni „kralj torti“ u Srbiju je došao kako bi upoznao obožavaoce i kako bi promovisao programe o venčanjima koji će na
TLC-u biti prikazani u junu, kao i novu sezonu serije „Stručnjak za torte“ koja će biti prikazana u septembru. “
Ovako glasi deo vesti na sajtu Blica o poseti Badija Valastra. Došao čovek, promovisao torte ( šta god to značilo ) , svoju televizijsku kuću, slikao se sa ljubiteljima torti i produžio dalje. Nekima je ovo vest, a neki verovatno ni ne znaju o kome se radi. Ja lično volim slatkiše. Torte i palačinke posebno, ali to nije razlog zašto o ovome pišem. Neko ko je pratio ovaj događaj, uporedio ga je sa jednim drugim – podrškom Tijaninom zakonu. Najverovatnije odokativnom metodom, pažljivi posmatrač je zaključio da je američkog čokaliju došlo da pozdravi i podrži pet puta više ljudi nego što je došlo da podrži Tijanin zakon. O Badiju Valastru to govori da je prilično popularan u Srbiji, ali šta to govori o Srbiji i Srbima ? Zar, u Srbiji ima više ljubitelja torti od zabrinutih roditelja čija deca mogu da postanu žrtve nekog manijaka kakvih je u ovoj našoj zemljici sve više ? Ili je po sredi nešto drugo ili treće?
Ima onaj vic – koji je sistem osiguranja najzastupljeniji u Srbiji ? Valjda neće. E, meni ovo liči na to. Dok je agonija porodice Jurić trajala, svi su bili puni empatije . Tih dana smo sa zebnjom i dodatnim savetima ispraćali decu u grad. Svi smo navijali za policiju da uhvati manijaka koji ju je kidnapovao. Ali, Srbija je ovo što jeste, zato što je posle nedelju dana, kad su se kroz televizijske studije prošetali svi dežurni psiholizi, psihijatri, socijani radnici, kriminolozi . . . sve je jednostavno palo u zaborav. Kao da se to dešavalo tamo negde i tamo nekom. Kao da Tijana Jurić nije naše dete. Kao što je i psihopata koji ju je ubio, takođe, jedan od nas.
Nije mi namera da podstičem paranoju, ali koliko Vam je zaista teško da zamislite da neko takav, kao što je Tijanin ubica, stanuje tu pored Vas, preko puta ulice, da je sa Vama na radom mestu, u redu na kasi, u istoj učionici na roditeljskom sastanku . . . Naravno, nije ni moje, ni Vaše, da postavljamo dijagnoze i jurimo psihopate, ali moramo da nateramo one koje plaćamo da to rade umesto nas. Da rade svoj posao i da sa prvim mrakom ne strepimo za našu decu. Tijanin zakon nije čarobni štapić, ali je dokaz da u ovoj zemlji postoji svest o potrebi da se problem prepozna i reši.
Dakle, lepo je da poslastičar svetskog glasa navratio i ovde. Lepo je i da mnogo ljudi dođe da ga pozdravi. Takve stvari ovu zemlju i ovo društvo čine normalnijim. Ali, normalni postajemo tek onda kad prepoznamo opšti interes. Kad budemo u stanju da prepoznamo problem i imamo dovoljno pameti i upornosti da ga rešimo. To nije lako, ali tako reaguju ozbiljna i samosvesna društva. Društva koja su prevazišla plemenski mentalitet. Društva koja su izašla iz “ agonije plemena “ .
Pravljenje torti i selfisanje sa “ kraljem torti “ svakako je zabavnije od mukotrpnih pokušaja da se pokrene sistem države u nestajanju, ali ako to ne uradimo mi, nema ko drugi.
