PATRIJARH PAVLE: NE BRANIMO SE OD TUĐEG ZLA, ZLOM U SEBI

Na današnji dan, pre šest godina, preminuo je mudrac, filozof, pacifista, kosmopolita njegova svetost patrijarh Pavle. Kada bismo više verovali, sledili i živeli njegove mudrosti, svet bi bio bolje mesto za život.
„Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi“ neke su od njegovih misli.Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije umro u snu.

Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009), a dan sahrane 19. novembar bio je dan žalosti u Beogradu, Republici Srpskoj i u distriktu Brčko.

Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast.

U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra, slično je bilo i narednih dana kada se red ispred Saborne crkve prostirao ulicom kralja Petra i knez Mihailovom do palate „Albanija“.

Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica. Datum sahrane bio je četvrtak 19. novembar 2009. godine. Tog dana zaupokojena liturgija bila je u Sabornoj crkvi sa početkom u 7 sati i 30 minuta i služili su je patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Posle toga litija sa patrijarhovim telom je krenula prema hramu Svetog Save gde je održano opelo u 11 sati.

Gojko Stojčević, kasnije Patrijarh srpski Pavle rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla.

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem.

Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije.

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi.

Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, i bez njegove saglasnosti. Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja.

Kasnije je o tom izboru za patrijarha rekao „nisam očekivao, još manje želeo“. U manastiru Pećka patrijaršija ustoličen je 22. maja 1994. godine, u tron pećkih patrijarha.