piše Jakov Milanović
“Parada ponosa svoje početke ima u Stounvolskoj pobuni, događaju koji se desio u noći između27. i 28. juna, 1969. godine u klubu Stounvol in u njujorškom kvartu Grinič Vilidž. Tom prilikom su se pripadnici LGBT populacije pobunili/e protiv policijske racije, maltretiranja i hapšenja. Ovaj događaj se smatra jednim od najvažnijih događaja u istoriji LGBT pokreta i početkom savremene borbe za LGBT ljudska prava.
Naredne godine, 28. juna Front oslobođenja gejeva, pod koordinacijom Brende Hovard, organizovao je prvi marš u Njujorku u znak obeležavanja tzv. Stounvolske revolucije, marširajući od Grinič Vilidža do Central Parka. U isto vreme LGBT osobe su organizovale slične marševe u Los Anđelesu i San Francisku.”
Dragi čitaoci, autor ovog teksta ničim izazvan u ovoj Nedelji ponosa je iz puke radoznalosti počeo da istražuje kako je nastala uopšte manifestacija zvana Parada ponosa, koju su naši LGBT aktivisti proširili i na Nedelju ponosa.
Elem, sad je meni jasno zašto se svi ovi belosvetski ambasadori a ponajviše američki zalaže da se ova manifestacija održi. Pa ljudi moji to je griža savesti nikako drugačije ja to ne bih nazvao. A zašto? E to sam saznao kad sam krenuo da istražujem nastanak ove kontovetzne manifestacije.
Oficijelna američka politika je sve do kraja 60 – tih godina prošlog veka a i kasnije, prema gej populaciji ponašala krajnje nacistički i represivno, sve dok se LGBT pripadnici nisu infiltrirali u administraciju. U godinama posle drugog svetskog rata američkoj administraciji je bilo isto da li propagirate komunizam ili ste gej vi ste neprijatelj Amerike i demokratije. Ukoliko si gej nisi mogao da se zaposliš, ako je neko već radio i sazna se za njegove sklonost i- dobijao je otkaz, ako otvoreno izražavaš naklonost prema istom polu a policija to uoči, dobiješ i batine itd, itd, itd… Lokali u Grinič Vilidžu koji su bili blagonakloni prema gej populaciji su bili zatvarani, gazde i osoblje privođeni, gosti postrojavani i maltretirani, često fizički zlostavljani i prebijani i to u svakodnevnim racijama. Znači čista represija i brutalnost. U to vreme bilo je gore biti gej u Njujorku nego crnac u Teksasu, prema crncima su se ponašali i humanije.
I naš narod kad bi shvatio poentu ove šetnje a to je borba manjine kojoj su ugrožena prava na život protiv represije i brutalnosti većine tj. režima, verovatno bi u ogromnom broju podržao srpsku LGBT populaciju i Paradu ponosa. Zato jer je srpski narod u mnogo čemu u manjini. Samo je ovde moguće da 3% srba bude bogatije od ostalih 97% i da tih 3% ta većina bude zaštićena a mi, tih bednih 97% budemo manjina nad kojom se sprovodi svakojaka represija. Čist ALAN FORD uzimaš od siromašnih da pomažeš bogatima. Zato bi trebalo da se kao onog 5. oktobra 2000. godine jedno million i po srba pojavi na ulicama glavnog grada u Paradi ponosa da se obiđu sve insitutucije koje nas pustoše direkcije svih banaka Vlade i normalno Skupštine. I da im se demokratski i jasno kaže – ne možete više vršiti represiju nad nama – ne dozvoljavamo i mi imamo pravo na dostojan život.
Kada bi se pripadnicima policije objasnilo kako i zašto je nastao PRAJD i oni bi rade volje šetali do Skupštine da pokažu da i oni imaju ponosa i da javno kažu narodnim tribunima da nije lepo da se sprovodi represija nad sopstvenim narodom i da ne bi trebalo da izglasaju šizofrene mere štednje koje prete da unište srpski narod da i poslanici treba da se pobune protiv represije. Da ne treba da se izglasa rebalans kojim se pustoši sopstveni narod, nego treba da se donese zakon da se vrati opljačkano od države i naroda i da se vinovnici kazne.
Sve bi to bilo lepo ali pitanje je da li smo mi kao narod zadržali nešto od ponosa ili smo spremni da i dalje trpimo svakojaka poniženja. Da li mi hoćemo i imamo snage da kažemo DOSTA kao što su rekli uniženi i isprebijani gej njujorčani od strane policije te noći između 27. i 28. juna 1969. godine. Dosta, ovo više nećemo da trpimo, nismo ovo zaslužili. Da li imamo snage – pitanje je svih pitanja.
U celoj ovoj priči država se prema LGBT populaciji ponaša mnogo više blagonaklono nego prema većini sopstvenog naroda I zato ovi naši LGBT ne treba da šetaju, jer nisu njihova naša su prava ugrožena. Oni koji su u ovom slučaju zaštićeni kao beli medvedi. Dovoljno je što su zakazali termin. Nemojte da mrzite nekog zato što je gej jer oni su se kao što vidite pokazali da svakoj represiji dođe kraj, da treba pokazati zube, da treba biti ponosan i dosledan, oni su se izborili za svoja prava a mi, šta je sa nama?
I zato svi na PRAJD.
