Želeo bih da podelim svoju životnu priču sa Vama, kako bi razbili predrasude o nemogućnosti ličnog napretka i demotivisanosti. Naime, imam 43 godine, živim u Jagodini i od svoje 21. godine sam radio kao kuvar. Znate i sami kakva je to profesija, veoma nezahvalna. Ne zna ti se radno vreme, kuvaš jela, kuvaš se ti u vrućini, prosto rečeno – pakao.
Pre par godina nakon što sam završio smenu na poslu, otišao sam da se vidim sa prijateljima, i među njima je bio Milan, brat od mog druga koji živi u Kragujevcu, koga sam je l’ te, tek upoznao. Kroz priču saznam da je programer već neko vreme i da mu solidno ide na poslovnom planu. Raspitao se malo o tome, on me je uputio u kratkim crtama, rekao šta treba da se zna, odakle da se uči i tome slično. Rešio sam da probam, da mi to bude dodatan posao, jer od plate kuvara jednostavno je nemoguće opstati. Učio sam osnove iz svih mogućih izvora, Internet, knjige, IT časopisi, itd.
Kada sam mislio da sam savladao osnove, pitao sam gazdu restorana u kome sam radio da mu dobrovoljno napravim sajt, čisto da bih imao neki konkretan zadatak ispred sebe, na šta je on pristao. Napravih mu sajt, kakav takav, meni je tada bio vrhunski, jer nisam umeo bolje. Nakon par meseci od kada sam napravio sajt, gazda me je pozvao da izađem jer hoće njegov prijatelj da priča sa mnom. Zapitao sam se zašto, ali izašao sam i prijatno se iznenadio. Taj njegov prijatelj, takođe ima firmu i video je sajt od našeg restorana, pa je došao kod nas da se raspita ko nam je radio sajt i ostale pojedinosti. Odmah me je angažovao, rekao šta želi, a ja sam jedva dočekao da se nešto tako desi. I tako je to sve počelo. Zapravo je taj drugi sajt koji sam uradio bila moja prekretnica u prekvalifikaciju iz kuvara u programera.
Pitate se kako? Pa evo kako. Posao se širio tolikom brzinom da prosto nisam imao vremena da se pošteno naspavam nakon smene u restoranu i programiranja kod kuće. Zato sam rešio da dam otkaz u restoranu, jer mi se više isplatilo da radim samo programiranje, kreativniji je posao, prosto sam uživao sam u njemu i ne kuvate se pored šporeta, osim kada hoćete da popijete čaj ili kafu. Od manjih projekata sam počeo, krenuo ka većim kako je i moje znanje raslo, počeo sam stvarno ozbiljno da zarađujem i bio sam zadovoljan svojim načinom života. Bukvalno mi se život promenio za manje od godinu dana. Zašto sam vam ispričao svoju priču? Zato što mnogi misle da je nemoguće naučiti nešto za šta se nisi školovao. E, pa, dragi moji ja sam živ primer da je moguće. I to čak u Jagodini, gde mnogi kažu da nema prostora za napredak u IT branši, jer se ljudi uglavnom vezuju za veće gradove. Juče sam čuo na radiju reklamu za besplatan kurs programiranja u organizaciji udruženja SmileCode iz Jagodine, pa zašto ne probate, možda se i vama promeni život?
Evo linka do prijave: http://www.smilecode.org/besplatan-kurs-programiranja/ SREĆNO!
*Ova priča je izmišljena kao i svi likovi u njoj. Pisana je po uzoru na realna dešavanja i situacije iz života, a ima cilj skretanja pažnje na društveno-korisno dešavanje u Jagodini.
