Dok pišem ovu kolumnu, lagano varim dimljenog šarana sa kumovske slave i javlja mi se jedna zanimljiva paralela vezana za vreme ondašnje, kad su Srbi primali hrišćanstvo, i vreme sadašnje, kad Srbija otvara poglavlja za ulazak u EU.

Dakle, vo vremja ono, kada je srpska elita imala želju da uđe u red civilizovanih i kulturnih naroda (jer, civilizovan i kulturan nikako ne podrazumevaju jedno drugo), morala je, baš kao i danas, da ispuni neke uslove. Današnjom terminologijom rečeno – morala je da otvori određena poglavlja. Ključno poglavlje u tom pristupu civilizovanim i kulturnim narodima bilo je religija. Nije se moglo u bona fides sa paganskim verovanjem i paganskim običajima. Moralo je da se prihvati hrišćanstvo. Zato je ondašnja elita pristupila promenama i prilagođavanjima koja su bila neophodna. Razlika je bila u tome što se nije biralo između Evrope i Rusije, kao danas, već između Evrope i Vizantije. Mi smo, kao i danas, pokušavali da budemo najpametniji, pa je u početku to bila politika „dve stolice“ – i Evropa i Vizantija. Zvuči poznato? Ali, između Istoka i Zapada, naši preci su se opredelili za bogatiji i razvijeniji Istok. Bar je tada tako bilo. Evropa još nije bila sasvim definisana i delovala je dosta nestabilno, za razliku od Vizantije koja je već bila na zalasku, ali je svojim sjajem, uglađenošću i dekadencijom još uvek fascinirala divlju slovensku prostotu. I tako je naša elita, zarad državnog, narodnog, a nadasve svog boljitka, krenula u hristijanizaciju Srba. Nije to bio ni lak, ni jednostavan proces. Malo milom, malo silom, ali išlo je nekako. Međutim, zarad bržeg prihvatanja nove religije bili su nužni i određeni kompromisi sa paganskom tradicijom. Jedan od njih je da se bog ognjišta i zaštitnik kuće ne izbaci, već da se zameni nekim hrišćanskim svetiteljem. I tako nastade krsna slava u Srba. Siguran sam da 90 % Srba ne zna ni molitvu Oče naš, ali slaveći slavu misli da je izmirio sve svoje obaveze prema Bogu za tu godinu.

Produbljivanje ove teme odvelo bi me daleko. Ma, šta daleko – predaleko. Zato ću da „skrenem levo kod Albukerkija” i vratim se u vreme sadašnje i ono što sam najavio na početku teksta.

Današnja pozicija Srbije umnogome je slična onoj iz vremena hristijanizacije. Sadašnja elita želi da nas pošto-poto vidi u evropskom društvu i sa evropskim vrednostima. Ali, sve se plašim da zarad te prenaglašene ambicije ne ponovimo istu grešku, a nove kompromise. Naime, mnogi mudri ljudi Crkve govorili su o tome kako hristijanizacija Srba nikad nije dovedena do kraja. Stalo se negde na pola puta, ni tamo – ni vamo. Zbog prevelike želje, preterane ambicije i usled raznih istorijskih prilika i neprilika, sledili su novi kompromisi koji nikome ne donose ništa dobro, bar ne na duge staze. Naravno, ova Evropa nije ono što je bila Vizantija, ali ima sličnosti. Ume da zaseni prostotu, dekadentna je, civilizovana (ali sve manje kulturna) i za razliku od Vizantije, skoro pa da i nije hrišćanska. Današnja Evropa je sekularna, dakle verski ravnodušna, a najbrže rastuće religije su paganizam i islam. Ali, sad su pravila igre drugačija. Uprošćeno gledano – nije važno u šta veruješ ako si za homoseksualne brakove. Svako vreme ima svoje vrednosti i prioritete.

Ono što meni sluti na davno viđeno jeste nekritička ambicija dela elite da se što pre, formalno, bude deo EU. U toj navrat-nanos strategiji praviće se mogući i nemogući kompromisi. Upodobljavaće se zakoni i obrasci ponašanja koji sa nama nemaju nikakve veze. Naš davno poljuljani identitet dobiće još jedan težak udarac koji možda neće ni izdržati. Vodi li neko računa o tome? Jok! Bitna su poglavlja, politika, suluda ambicija… Nisam protiv ulaska u EU, nisam ni protiv onoga što zovu „evropske vrednosti“ , mislim, nisam u principu protiv toga. Ali, ajde da vidimo gde se mi, ovakvi kakvi smo, tu uklapamo. Ajde da svoj nacionalni identitet izlečimo od dezorijentisanosti i postavimo ga na zdrave noge pre nego što ga pridružimo onima koji su ove kolektivne dečje bolesti davno preležali. Kakva god bila, Evropa će uvek biti tu gde jeste, a mi smo njen deo, svidelo se to nekome ili ne. Ali, i sebi, i Evropi trebamo kao svoji. Kao isti, a različiti u odnosu na ostale narode. A to se ne postiže brendiranjem ajvara, već teškim i kontinuiranim radom na sebi i sredini u kojoj živimo. Tako se gradi celovitost pojedinca i nacije spremne da odgovori izazovima vremena. U protivnom, ostajemo u raljama istorije koja ne zna šta bi sa nama, ni mi sa njom.

Nema komentara