Svestan sam da je još jedan tekst o 45. predsedniku Amerike nešto bez čega se može, ali još u septembru sam imao nameru da pišem o njemu, nešto me je sprečilo, pa da nadoknadim propušteno.  Malo je i drugačiji osećaj kad pišeš o predsedniku, a ne o kandidatu za predsednika. Tako čovek sebi daje na važnosti koju nema.

Povod da o Donaldu Trampu pišem u septembru nije bila neka od njegovih kontroverznih izjava, zapravo nisam ni pratio šta je ko, kad i kome podmetao u američkoj predsedničkoj kampanji. Muka mi i od ovih naših, još mi fale njihovi. Tih dana sam imao malu diskusiju sa poznanicom koja se spremala na put za SAD, a povodom baš tih izbora. Njoj su izbori, takoreći, posao. Ona je menadžer OEPS-ove posmatračke misije na izborima širom sveta, pa eto tad je zemlja Mikija Mausa došla na red. Početne osnove razgovora su nam bile iste – oba kandidata su loša i neće da pobedi bolji, nego manje lošiji kandidat. Moja poznanica je bila potpuno ubeđena da je to Hilari Klinton, a ja sam zagovarao pobedu Donalda Trampa. Da pojasnim, nije mi prezime Tarabić, niti sam bio ubeđen da će to da se desi, samo sam iz svojih razloga priželjkivao to „čudo neviđeno“. Argumenti druge strane su bili prilično ubedljivi – američki establišment i američki glasači nisu spremni da rizikuju sa diletantom kao što je Donald Tramp. Sa Hilari se znalo da se ne dobija ništa, ali se ništa i ne gubi. Njena politika bi bila birokratska, predvidiva i pod kontrolom. To nije nešto, ali nema neprijatnih izneneđenja. Sa Trampom je sve suprotno do toga. Tada još uvek nisam znao za parćinsku podršku Trampu, a to što je, sudeći po društvenim mrežama, rekao par lepih reči o Putinu i Srbiji, nije imalo uticaja na moj stav. Naprotiv, potpuno sam saglasan sa tim da je tip neobrazovan, pomalo rasista, pomalo seksista i sve ostalo što mu pripisuju. Dakle, prototip politički nekorektnog političara. E, to mi se svidelo. Ne zato što mislim da je nekorektnost dobra, nego zato što mislim da je sadašnja korektnost lažna. U svetu jedva da ima par predsednika država ili vlada koji nisu okorele birokrate nesposobne za bilo kakavu inicijativu van zadatog okvira. Naviknuti da za nekog rade i od nekog primaju platu, velika većina današnjih tzv. državnika samo je gomila „mlađih referenata“ koje plaćaju oni koji mogu da ih plate. Skrivajući se iza fasade političke korektnosti i ljudskih prava zapravo su spremni na svaki zločin koji može da im pribavi dobit. Budući da sami nikad ništa konkretno nisu radili, da nikad ni u čemu nisu rizikovali, rade ono što jedino znaju, da “presipaju iz šupljeg u prazno“, za dobru platu naravno.

S druge strane, Donald Tramp izgeda i ponaša se kao američka verzija vlasnika ringišpila i čovek od koga nikad ne bi kupio polovan auto. Berluskoni made in USA. Treba li imati neka očekivanja od takvog čoveka? Mislim da ne. I to je njegov najveći adut. Od njega niko ništa ne očekuje. Pojma on nema šta ga čeka i nema nikakve pripremljene odgovore i strategije. On će, koliko mu dozvole, da improvizuje u trenutku. Da li će te improvizacije biti dobre ili loše, videćemo. Na žalost, izbori u Americi su nešto što se tiče svih, hteli to ili ne.

Eto, dobili smo 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država i zove se Donald Tramp. Neka mu je sa srećom, i njemu i nama.

U istoj nedelji kad je svet dobio Trampa izgubio je nekog koga više niko i nikad neće moći da nadoknadi – Leonarda Koena. Mislio sam da ovu kolumnu posvetim njemu, ali… nije lako pisati o nekom čiju smrt doživljate tako lično.

Zbogom gospodine Koen…

Jovica Jovanović

Nema komentara