Posle plača bebe i zvuka bušilice,zvuk koji proizvodi motorna testera je najiritantniji. Nekoga to zanimalo,pa našli da je tako. E,tim zvukom je komšija,na lokaciji  „roditeljska kuća“, maltretirao pola ulice do 10 sati uveče. Niko nije izašao da mu skrene pažnju da se zaneo i da nije baš vreme za struganje,niko ga nije prijavio za uznemiravanje, svi smo sedeli i čekali da prođe. Čovek ima gadnu narav, uvek spreman za svađu,pa je opšta procena bila da će hladnoća kad-tad da odradi svoje. I jeste,ali oko 10 uveče. Zašto tužakam komšiju preko kolumne,a nisam izašao i sve to objasnio njemu? Dugo ga poznajem i znam koji bi bio epilog te intervencije,a posle dva sata slušanja motorne testere,teško da bi i sam imao neki naročito ljubazan pristup. Pominjem ovo jer sam siguran da isti taj komšija gunđa sebi u bradu kad neko noću, „vedrog raspoloženja“ , galami niz ulicu ili ako se neko zaustavi na sred ulice kolima ne bi li sa nekim proćaskao kroz prozor. Naravno, negodovao bi s punim pravom, ali mu ni na kraj pameti ne bi bilo struganje drva do 10 uveče. Njemu je to tako normalno. I taj moj komšija, to smo zapravo svi mi,u većoj ili manjoj meri. Koliko puta ste ušli i izašli iz prodavnice,a da niste čuli „Dobar dan“  ili „Doviđenja“ ? Koliko puta ste vi bili u situaciji da ste negde ušli i izašli bez da ste se ikom javili? A to je elementarno vaspitanje. I mnogo više od toga. Na socijalnom nivou, to je pokazatelj socijalne inteligencije koja pojedinca čini prihvaćenim i punopravnim članom jedne zajednice. Na psihološkom nivou to se zove davanje stroukova ( strouke,engl. – milovati,potapšati). Strouk je jedinica mere prepoznavanja i na taj način dajemo ljudima do znanja da smo ih prepoznali kao sebi ravne,kao sagovornike,kao drugo ljudsko biće. Može da se ide i dalje,pa da se jednom običnom  „Dobar dan“  da ontološka dimenzija. Zamislite scenu kako jednog jutra ustajete i krećete na posao. I zamislite kako niko od komšija iz zgrade ni ne pogleda u vas i ne javi vam se. Izađete na ulicu, a tamo isto, niko vam se ne javlja, ne klima glavom, ne podiže ruku u znak pozdrava, samo prolaze pored vas. Dok bi stigli do posla, već bi se osećali kao da ste u Zoni sumraka. Ovo je mala varoš,svi se po malo poznajemo. Ako bi se ovakav odnos prema vama nastavio i na radnom mestu,počela bi da vas hvata panika. Pitali bi ste se da li ste postali nevidljivi,da li vas svi mrze,napokon počeli bi da sumnjate u sopstveno postojanje.Poželeli bi da vas neko šutne ili ošamari, samo da vas primeti i potvrdi da ste to vi. Dakle, bez potvrde drugih, mi sami bi sumnjali u sopstveno postojanje,a to već zalazi u kategoriju ontološkog.

Elem, za kratko vreme prešao sam sa malog noćnog struganja drva, pravo na ontologiju i pitanja bića. Ako je nekome ostalo nejasno šta pisac hteo da kaže,probaću da rezimiram na jednostavniji način.

Svi smo mi potrebni jedni drugima i zavisimo jedni od drugih. Umesto da svoju nadrdanost vodimo na povodcu i puštamo na svakog ko nam se ne svidi,svima bi bilo jednostavnije da sa malo više,makar i lažne, ljubaznosti prilazimo jedni drugima. Ništa ne košta, a svima nam je potrebno. Svi ti mali rituali pružanja ruke u znak pozdrava, sve te kratke reči kao – zdravo,ćao,dobar dan, doviđenja, izvinite, hvala… sve je to civilizacijska tekovina koja je nastajala milionima godina unazad. Umesto njuškanja ili ujedanja, čovek je izgradio jedan sofisticirani način komunikacije rečima. Odreći se toga ne može da nema posledica.

Znam, svako može da ima loš dan, svako može da traži opravdanje za svoje loše postupke,ali mi smo došli do tačke kad loše postupke više nismo u stanju da prepoznamo kao takve. Svako od nas ima neki problem – finansijski, zdravstveni, emotivni…ali, neće nam taj problem postati lakši i rešiviji ako ga koristimo kao opravdanje za bezobrazluk i neprimereno ponašanje prema drugima. Naprotiv, osećaćemo se još gore,ali smo to svoje loše raspoloženje preneli i na druge,a oni na treće i sve tako dok nam se ono ponovo ne vrati kroz neku nadrndanu radnicu na šalteru ili medicinsku sestru u bolnici. To je začarani krug, a izlaz iz njega moramo da potražimo u nama.

Dakle,moguće je da sam pogrešio što nisam izašao i komšiji probao da objasnim da zvuk testere iritira uvek,a u 10 uveče vrlo specifično. Ali sam sutradan bio jako predusetljiv prema njemu. Pokušaću da ga tim pozitivnim stroukovima pozovem na razmišljanje  o odnosu prema komšiluku. Možda je previše optimistički,ali se nadam da će sledeće jeseni, ili one tamo jeseni, ili neke jeseni,sam da shvati da ne živi sam u ulici i da njegove potrebe nisu jedine i prioritetne u ovoj ulici. Ako se u njegovoj glavi rodi misao: „Možda ovo nekome smeta u ovo doba noći?“ To će biti zajednička pobeda nad primitivizmom. Videćemo, nada uvek postoji.

Doviđenja…

Jovica Jovanović

Nema komentara