Carpe diem u doslovnom prevodu znači „uberi dan“, ali najčešće se prevodi sa „uhvati dan“ ili „zgrabi dan“. Tvorac ove sintagme je Horacije, a izvučena je iz stiha jedne njegove popularne pesme koji glasi „Zgrabi dan sa što manje vere u budućnost“. Iako deluje krajnje jednostavno, u kontekstu vremena, dominantne kulture i vladajućih ideja, menjalo se značenje ovog stiha i način na koji je bio shvatan. Od gotovo filozofskog pristupa, preko boemsko-romantičarskog, do ovog današnjeg – banalnog i površnog. Ako smo iole objektivni, moramo da priznamo da je odlika vremena koje nam je zapalo da ga živimo baš banalnost i površnost. Jedino gore od ovog usuda jeste pristajanje na taj usud. Jer, naša uloga u kreiranju vremena kome pripadamo možda nije velika, ni presudna, ali nije ni tako zanemarljiva kako često mislimo ophrvani umorom i apatijom. Ili, kako bi to rekao Šopenhauer: Ako sebi upalim svetlo, ono će svetleti i drugima.

Carpe diem je danas neka vrsta motivacionog pokliča generacijama koje jedva da su čule za latinski jezik, a nekmoli za Horacija. To im dodje kao pokretači alibi za svaki besmisleni pokušaj da svoje živote učine zanimljivim, atraktivnim, zabavnim i vrednim življenja. Naravno da treba neprestano da pokušavamo da svoj život učinimo takvim, ali to možemo na dva načina – pravi i pogrešan.Pogrešan bi bio svaki pokušaj koji iza sebe ostavlja još veću prazninu, nezadovoljstvo i osećaj promašenosti. Onaj osećaj praćen mamurlukom, kratkotrajnim i ničim opravdanim samopouzdanjem kojim nas hemijski procesi u mozgu na kratko daruju, jer smo ih veštački probudili. Pogrešan je i svaki način koji nije motivisan našom unutrašnjom potrebom, već je vođen medijskom zarazom lakoće življenja. Provod postaje imperativ, a površnost način pristajanja na takav model života. Da se razumemo, ne mislim da neki novi klinci treba da budu starmali daveži, niti mislim da čovek bilo koje dobi ne treba sebi povremeno da priušti malo besmislenih aktivnosti, naprotiv. Život je jedno fino tkanje i ima mesta za sve. Ali, kad ta ispraznost postane način života, onda nisi uhvatio dan, onda si pokušavao da uhvatiš sopstvenu senku, a to još nikome nije uspelo.Posledice ovakvog poimanja života su uvek tužne. I po pojedinca, i po društvo koje čine takvi pojedinci.

S duge strane, mora da može i drugačije. Umesto da uspehom smatramo samo ono za šta verujemo da će kod drugih izazvati zavist, treba da radimo stvari zbog kojih će nam biti lako i drago da ujutru ustanemo izapočnemo novi dan. Pitam sebe i vas, može li uhvaćenim danom da se smatra onaj dan kad smo sa prijateljem otišli na kafu i saslušali njegove probleme, kad smo dan proveli sa decom, kad smo dan proveli sa roditeljima, kad smo dan proveli sa nekim koga volimo, kad smo nešto novo naučili, kad smo prema nekom bili dobri i pažljivi tek tako, dan kad smo nešto stvorili, dan kad smo nekome oprostili, dan kad smo se smejali? Može li? Mislim da može. Mislim da mora.

Kao što je u srednjem veku život pojedinca bio oivičen i meren merilima crkvene dogme, tako je danas omeđen granicama nauke. Kao što je Crkva nekad znala da zloupotrebi svoju preveliku moć, tako danas nauka neretko zloupotrbljava svoju ulogu „vlasnika jedine moguće istine“. Ništa nemam protiv nauke, da ne bude zabune, ali naučna istina nikako nije apsolutna Istina. Htela – ne htela, nauka se kreće u granicama razuma. Nemoguće je drugačije, jer bi onda prestala da bude nauka. Ali, mi nismo sazdani samo od razuma. Čovek je mikrokosmos kojim vladaju svakakve sile. Nauka daje odgovore, nudi rešenja, ali nama često nije dovoljan samo odgovor, potreban nam je smisao. Potraga za smislom je ono što se zapravo dešava na čuvenoj relaciji – od kolevke, pa do groba.

Za one sa slabijom koncentracijom, rezimiraću u jednoj rečenici: Uhvatio si samo onaj dan kad si uradio nešto za šta veruješ da je imalo smisla.

Carpe diem!

Jovica Jovanović

Nema komentara