Nema osobe u Srbiji koja barem jednom nije lajkovala ili podelila objavu stranice „Mudrolije sa Tvitera“, ali retko ko zna da i sam njen nastanak zvuči kao neki neobičan tvit. Onaj što se kuca u ponoć uz konzervu piva i krmeljive oči. Toliko lud da mora da je tačan.

„Kako sam počeo? Gladan. Sedeo sam za kompom i razmišljao koliko mi tačno fali za kiriju. Sasvim elpo sam pre živeo, ali po principu ’ima se, troši se’, spucao sve pare. Imao sam u džepu hiljadu dinara, znači falilo mi je jedno dvadeset puta toliko da me ne izbace iz stana. Nije bilo dileme, ili ću smisliti nešto – i to brzo, ili ću na ulicu“, priča Dino Tutundžić, osnivač „Mudrolija“ i verovatno jedan od neobičnijih tridesetogodišnjaka u gradu.

„Bukvalno sam buljio u monitor i razmišljao šta ću i gde ću i tada mi je sinulo. Zašto da ne skupim zanimljive stvari sa interneta na jedno mesto da i ljudi sa Fejsbuka uživaju u zanimljivostima sa Tvitera. Naravno, uvek sam ostavljao da se vidi ime autora, ideja za stranicu je moja, ali misli su njihove. Toliko je dobro krenulo da sam dobijao po pet hiljada lajkova dnevno. Raslo je vrtoglavo. Ubrzo sam uzeo prve pare, tutnuo gazdarici za kiriju i nastavio da razvijam stranicu. Dogurala je danas do preko pola miliona ljudi“, smeška se Dino, sa nečim što deluje kao mešavina čuđenja i ponosa u očima.

Od toga da je živeo na internetu, dogurao je dotle da živi od interneta. Poštuje ga, ali ga posebno ne voli. Njegov opis stanja na mrežama u Srbiji deluje kao ogovaranje starog poznanika– previše ga dobro poznaješ da bi ga voleo.

„Srpski internet je jedno opšte mesto. Lažne brige, lažne borbe sa lažnim ishodima. ’Stručnjaci’ su generalno nestručni i najviše vremena troše pišući o sebi i pretvarajući se da imaju para ne bi li im neko te pare i dao. Ja ću okačiti sliku iz skupog kluba, ali ću sutra postovati sliku na kojoj jedem paštetu. Većina ljudi to ne bi uradila ni pred streljačkim vodom“, iskren je Tutundžić.

Radije bi umrli, pitam.

„Pa, pazi, oni od tih lažnih fasada žive“.

Tražim da definiše „oni“. Ko, su oni – influenseri?

Spušta piće i nezgodno prekršta ruke na pomen izvikane reči.

„A, da. Famozni influenseri. Vidi, influenseri su uticajni onoliko koliko su našli mikronišu. Malo je influensera koji utiču na više od sezonskog izbora tašne. Drže se u grupicama po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“ , a da nije neta brali bi maline. Većina ljudi koje vidite na Fejsbuku je uživo socijalno hendikepirano, to su oni ljudi koje niste primećivali u srednjoj. Naravno, ima autentičnih ljudi, ali i na netu vam je kao u životu. Ima ih jako malo“, objašnjava.

Kao da misli da je previše rekao, zastaje.

„Daleko od toga da sam ja cvećka. Da bi uspeo na internetu moraš da budeš ego manijak, ali mislim da je razlog što su ’Mudrolije’ uspele to što i ego manijaci tu zaboravljaju na ego. Što tu dođeš da kažeš – svi smo mi podjednako sluđeni, male, pogubljena, nežne pahulje“, iskren je.

U Srbiji je posebno tačna ona fraza da je mali svet. A još je manji internet i nije trebalo dugo da lokalna ekipa sazna ko stoji iz „Mudrolija“.

„Desilo mi se, kada vide ili čuju da imam veliku stranicu da mi u gradu prilaze, bukvalno devojke koje hoće da napakoste bivšem ili neki fudbaleri koji bi da se slikaju pijani za malo promocije. Svako je do sada shvatio da internet prečica do slave, ali to je lažna slava, skup prolaznih beznačajnosti što bi rekao Kundera“, priča Dino uz kiseo izraz lica

Da li je Srbija stvarno postala bleda slika Kardašijana, pitam ga.

„Ne toliko bleda koliko siromašna. Devojke biraju filtere dva sata pre nego što stave jedan selfi, slikaju koktele po klubovima dok im roditelji dižu kredit. Kakvoj kulturi tu čovek da se nada. Od te silne želje da budu posebni svi su postali isti. Ali nisu one ni loše ni najgore. Samo je to isprazno, slikaju se sa tobom i pričaju da si super, a gledaju ti u patike. Više im je stalo da održe fasadu, manje da drže do sebe“, kaže Dino. Ton mu je pomirljiv, ravan, sve dok se ne spomene posao.

„Bavim se internetom, tako se namestilo. Ako i postoji neki spisak prihvatljivih zanimanja za osobu sa trideset godina, ja ga nisam dobio. Ne volim da sebe zovem influenserom niti bilo kakvim novim pomodarstvom. Ja sam samo neko ko se u svemu tome snašao. Kao i svuda i ovde su najglasniji ljudi koji bi da nekom nešto dokazuju, kome, strancima iza ekrana? Nije to kao što izgleda, ljudi koji vode net se ne busaju u grudi na njemu. Oni kače slike iz kancelarija, ne sa splavova i ne jure da reklamiraju kobasice i butike“, jasan je.

A šta je on naučio od svih tih Mudrolija?

„Pa, prvo da treba da budem zahvalan i da ma koliko ima isfoliranih ljudi ima i izvanrednih. Valjda i da treba čovek da radi manje ali pametnije i da je super živeti od interneta, ali ne verujte mu. To je jedan alat za život, a ne njegov smisao. Nisi bitan jer si lajkovan. Nisi ono što jedeš i piješ.“

bliczena.rs

Nema komentara