Kragujevčanin Danilo Mihailović ima tek 19 godina, upravo je postao brucoš, budući informatičar i jednom je prišao konju Hasanu koji je izgladneo i zanemaren stigao u prihvatilište, nešto mu došapnuo i konj od tada prihvata ljude. Danas radi u prihvatilištu za konje „Staro brdo“ gde se danas nalazi i ždrebe iz Jagodine.
– Za mene je to čast. Ždrebe iz Jagodine, koje je kod nas stiglo nakon maltretiranja je dobro. Najpre nije htelo ni da jede, a sada stavim njegovu glavu sebi u krilo, češkam ga i ćutimo – priča Danilo.
Hasan je konj koji je stigao u prihvatilište za konje izgladneo i zanemaren. Izdali su ga oni koji je trebalo o njemu da brinu. Priča kaže da mu je tada Danilo nešto došapnuo i Hasan je prihvatio ljude. Najzad je neko smeo da ga zajaše.
Danila su tada nazvali šaptačem konjima. On sebe ne naziva tako. Danilo mašta o par svojih konja, životu na selu, i radnom mestu u kući, mestu programera. Oni koji ga dobro znaju iza njegovih leđa šapuću da je on šaptač konjima.
– Nisam šaptač, još manje šapućem konjima, da se razumemo. Samo je naše druženje i prijateljstvo, što da ne nazovem to pravim imenom, zasnovano na poverenju i ljubavi. Konji mi dopuštaju da ih jašem jer ih nikada ničemu nisam učio silom, a ako i padnem tokom jahanja greškom životinje ustajem i nastavljamo dalje, bez grdnje. Ponašam se prema njima kao što bih želeo da se neko prema meni ponaša, nisam zaslužio da me neko kinji i tuče kad pogrešim, zar ne? I životinja ima prava da pogreši – objašnjava Danilo.
Ovaj mladić živi u stanu sa pogledom na kragujevački spomen park Šumarice. Od najbližeg hipodroma udaljen je par stotina metara. Detinjstvo i dečaštvo proveo je među konjima, iz čiste ljubavi prema njima. Čistio im je, hranio ih i pojio, pa jahao. Negde usput, drugi su primetili se sa ovim plemenitim životinjama razume bolje nego većina ljudi.
– Pre par godina, kada sam počeo da radim u azilu za konje”Staro brdo” u Lapovu upoznao sam konja Hasana koji nikome nije dopuštao da ga jaše. Stigao je zapušten, na ivici smrti. Nije verovao ljudima. Meni je prvom dopustio da ga jašem i tada su me u azilu nazvali šaptačem konjima. Kada me neko pita šta se između mene i konja dešava ja ne znam da objanim, ti trenuci nisu objašnjivi rečima – priča Danilo.
Iako negira da je šaptač, ovaj mladić priznaje da je od malobrojnih koji leži sa konjima u štali i mazi ih kao male pitome štence. Konji inače malo kada leže i malo kada ostaju u tom položaju kada im priđu ljudi. Da bi jedan konj pustio čoveka da mu priđe dok leži i još legne sa njim, mora mnogo da mu veruje.
On dodaje da je mnogo naučio o konjima, ali da i dalje ne zna kako konji na nas utiču. Danilo kaže da je dovoljno da priđe konju i da tada kao da neko okrene prekidač i sve teško nestaje, i ostaje samo mir i spokoj, čista radost, smeška se šaptač konjima. I ovde bi Danilo opet rekao da nije šaptač, da je samo dobar u onome što radi i dodaje da bi, ako se tako gleda, dobar lekar bio “šaptač pacijentima”.
– Kada konj ovde dođe, on je prestravljen, plaši se svoje senke. Svaki zalogaj posmatra kao poslednji, mnogi od njih se plaše da možda više nikada neće biti nahranjeni. Lečenje i hranjenje ovih životinja je nama samo prvi korak, mnogo je teži rad na psihičkom oporavku konja – objašnjava Željko Iličić.
Danilo Mihailović danas pomaže zanemarenim i odbačenim konjima u azilu u Lapovu i ima izuzetno težak zadatak, da tim konjima vrati poverednje u ljude. Uči ih da ponovo šetaju sa čovekom, da dopuste da ih čovek jaše. Danilo od konja koje je čovek zlostavljao, odbacio, tukao vilama i koristio u medicinskim istraživanjima pokušava da opet stvori životinju koja živi sa čovekom. Telegrafu nije priznao šta konjima došapne kad su sami.
(Marija Raca) Telegraf
