Nema više Dženis, umro Elvis Prisli
Umiru lagano zvezde rock n rolla
Tek kad neko umre o njemu se misli
Započinje opšta rasprodaja bola
Sve to nije dobro, mrtvi nisu roba
Pustite da mirno leže na dnu groba . . .
Bora Đorđević
Priznajem – nisam u stanju da napišem kolumnu o Arsenu. Šta bih mogao da napišem ? Nikad nisam sreo čoveka. Nisam sa njim drugavao, nikad se napio, putovao, posvađao, delio nešto . . . ništa. Arsen je otišao, a da nikad nije ni čuo za mene. I šta bih ja mogao o njemu da napišem ? Naravno, mogao bih da citiram ili parafraziram neke druge koji su imali sreće da ga poznaju. Mada, čini mi se da to nije ni pitanje sreće, nego zasluge. Biti prijatelj Arsena, to je titula koja je morala da se zasluži. Nije bilo protekcije. Ta privilegija se zasluživala talentom, radom, stavom, hrabrošću, duhovitošću . . . Arsenovi prijatelji bi trebalo da dobiju nacionalne penzije. Nema ih mnogo, a Arsen lično garantuje za njih. Naravno, sad kada više ne može da se brani i da im kaže da bezočno lažu, mnogi će se samoproklamovati u njegove nerazdvojne prijatelje. Tako to ide. Budite oprezni.
Probao sam da napišem kolumnu o Arsenu, priznajem. Probao, ali nisam umeo. Jednostavno ništa nije bilo dovoljno dobro,ni dovoljno pametno,ni dovoljno tužno, ni dovoljno duhovito. Ništa nije bilo dovoljno da se opiše Arsen. Znam sve njegove pesme i lažem se da razumem svaku reč. Svaku napisanu i svaku prećutanu. Jer Arsenova poezija je nekad slika, slika Đorđa de Kirika, naprimer. A nekad je kao pokretne slike, kao scena iz nekog Bertolučijevog filma. Arsenovi stihovi pašu samo Arsenu. Samo njemu su taman.
Arsen je otišao, a da nikad ne sazna koliko volim njegovu poeziju. Ni ja, ni hiljade drugih. Šta bi to saznanje značilo Arsenu? Ništa. I bez mene je znao da tamo negde postojimo mi koji volimo to što on radi. Sve ostalo bi bilo gnjavaža. On je, kako reče Duško Radović, pevao svoje misli. To što smo se pronašli u njegovim mislima kompliment je koji svako od nas može da uputi sebi samom.
Arsenu nije potrebna moja kolumna. Nisu mu potrebne medijske komemoracije i patetika. To treba nama,da ga uvučemo u našu palanačku priču gde je svaka smrt plemenski događaj u kome svako traži svoje mesto. Znao je to i Arsen, pa je zato tražio da ga isprati samo porodica. Daleko od medijskih lešinara i morbidnog cirkusa na koji smo navikli.
Ne, nisam uspeo da napišem kolumnu o Arsenu i to mi je najdraža nenapisana kolumna. Da sam uspeo, značilo bi da sam našao način da ga svedem, pojednostavim, umanjim na meru jedne pričice. Veliki umetnici ne staju u male priče. Veliki umetnici staju samo u svoja velika dela. Veliki umetnici odlaze, oni ne umiru. . .
. . . SREĆAN PUT, MAESTRO . . .
