Sticajem okolnosti poznato mi je da gospodin Predrag Miki Manojlović ne voli da ga oslovljavaju sa Miki Rubiroza, ali ako bude čitao ovaj tekst, nadam se da neće da mi zameri,jer to je bio lakši način da čitaocima Portala skrenem pažnju na ovaj tekst.
Da krenemo od početka, od „istorije bolesti“. Posle pojavljivanja u emisiji „ 24 minuta sa Zoranom Kesićem“, srpska kulturna ili „kulturna“ javnost počela je Mikija Manojlovića da gleda „ispod oka“. To im je bio signal da Miki „flertuje“ sa Vučićem, a posle „krštenja“ jednog vazduplohova imenom i prezimenom Mikija Manojlovića, svi su postali sigurni da je na pomolu „brak iz interesa“. Tako je u beogradskoj, ali i ostalim čaršijama, Miki već viđen kao novi ministar kulture ili ambasador u Francuskoj. Tako bi izgledao siže ove političko-umetničke melodrame na naš način. Naravno, čitav ovaj utisak „na prvu loptu“ formiran je na društvenim mrežama i u funkciji je… zapravo nemam pojma koja mu je funkcija, osim jasnog pokazatelja simptoma kratkog pamćenja, što na ovim prostorima ima razmere epidemije.
Ako u startu niste odustali od čitanja , ili daleko bilo, doneli preuranjeni zaključak da ovaj tekst ima svrhu da stane u odbranu simpatija g. Manojlovića prema g. Premijeru i njegovoj političkoj viziji, sledi nekoliko uvodnih napomena.
Prvo, sve što je na tu temu trebalo da se kaže, Predrag Manojlović je rekao sam u intervijuu za Nedeljnik, pa bi moja uloga „drvenog advokata“ tu bila em suvišna, em besmislena. Drugo, odakle nekome, bilo kome, da će neko, bilo ko, da glasa za SNS samo zato što Miki Rubiroza ne pljuje po Vučiću, već ima pokoju lepu reč za njega? Zamislite prosečnog glasača SNS-a koji se na biračkom mestu seti Mire Banjac u ulozi Katice u „Radovanu Trećem“ i zbog toga glasa za Demokratsku stranku. Da li vam to zvuči verovatno? Naravno da ne. Ne biva. Ovo je više sindrom „požutelih belih listića“, kako se slikovito izrazio Voja Žanetić u jednoj od već pomenutih Kesićevihemisija. Čemu onda ovo moje pisanije ? Iz istog onog razloga zbog čega sam pre 6-7 meseci pisao o profesoru Kusturici. Dakle, želim da branim pravo umetnika da se bori za svoju umetnost, a da pritom ne mora da se obazire na dnevnopolitičko raspoloženje čaršije ili onih koji su sebe samopromovisali u vlasnike kulture. Ili, kako to g. Manojlović reče: „Znam šta znači subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti i koliko on može da pokvari stvari ili da ih poboljša. Meni se gadi ljudska nesloboda i pripadnost nečemu zarad nečega.“
Baviti se glumom ,ili bilo kojom drugom umetnošću, ne znači da ste ovom svetu mnogo važniji nego pekar, lekar, apotekar, ali ste svakako vidljiviji od drugih zanimanja, pa je interesovanje za ljude iz te branše prirodno veće nego za neke druge profesije. S tom razlikom što dobar pekar ili poštar ode kući kad mu se završi radno vremei ne mora da se preispituje o svakoj vekni ili isporučenoj pošiljci. Može da radi bilo šta ili ništa. Umetnik, ako je umetnik, a ne zanatlija, mora da živi svoju umetnost. Mora da sumnja i veruje u nju. Nekad neizmenično, a nekad istovremeno. Jer, on je umetnik, on je jedinstvo suprotnosti, on spaja ideje, ljude, svetove. Njegova umetnost je uvek sa njim, uz njega i u njemu. To nije više ni stvar izbora, to je usud od koga se ne može pobeći. Ako ste glumac, znači da ste vi sami instrument svoje umetnosti, njena boja, zvuk, glas, pokret.
„Nisam mrgud, ali gluma je ozbiljan životni ispit koji ne mistifikujem. To je put bez kraja i težak je.“ Tako kaže Predrag Miki Manojlović u intervijuu u Nedeljniku. Ja mu verujem. Zašto ne bih? Ubedio me je toliko puta svojim ulogama na filmu, u pozorištu, u serijama. Verujem i ovaj put. Ne u njegovu političku procenu, jer je ona njegova, a ne moja, kakva god da je, ali verujem u njegovo pravo da kao najveći živi glumac sa ovih prostora kaže ono što ima da kaže. I kad neko takav priča, a ne radi to često, onda treba pažljivo saslušati. Neće da škodi. Možda je svrha ovolike larme oko Mikija baš ta da se od buke ne čuje ono što ima da kaže. Možda se mnogima ne bi svidelo ono što bi u pristojnoj tišini morali da čuju. Možda…?
Eto, pokušao sam da napišem tekst koji se bavi politikom tako što se ne bavi politikom. Ako u tome nisam uspeo, verujte da je meni žao više nego vama.
