Nisam proveravao da li na Google street view može da se vidi, ali oni koji iz ma kog razloga prolaze između hotela Jagodina i zgrade Pošte, znaće o čemu pišem. Na tom mestu, negdašnjeg jagodinskog ponosa i pokušaja da se bude urban, nalazi se skulptura Pecaroša. Sedi na betonskoj ogradi, sav satkan od starog gvožđa i peca. Dobro, nije baš sasvim da peca , jer su mu štap i neke delove poskidali “ ljubitelji “ umetnosti, ali zamisao autora bila je ta – pecanje. Da je tako potvrđuje i jarbol iza njegovih leđa, koji ( gle, čuda ! ) još nije pocepan, išaran i obesmišljen. Ne znam ko je autor skulpture. Ne znam ni ko ju je postavio. Ne znam ni ko je dao dozvolu ( za sve treba dozvola, za umetnost naročito ) da se ona tu postavi i zbunjuje jadne prolaznike. Sve to ne znam, ali znam skulpturu i mnogo mi se sviđa.
U redu, nije to baš remek delo savremene umetnosti, ali sviđa mi se. Dobra je. Tvrdim da bi ta skulptura našla sasvim pristojno mesto u tamo nekom Amsterdamu, Beču, Barseloni . . . Doduše, našla je svoje mesto i u Jagodini. Malo skrajnuto, malo na izvolte pijanoj mladosti Srbije, ali tu je. Nema gužve oko usamljenog Pecaroša, pa možete do mile volje da se selfišete sa njim ili onim što je od njega preostalo. Ali, valjalo bi da se požuri, jer za šta pijana mladost nije imala snage i alata, imaće preduzetnički duh sakupljača sekundarnih sirovina. Mislim, jasno Vam je gde živimo i kako to ide. Kriza, kume.
Koja je svrha ovog teksta? Zahvalnost ! Na ovaj način sam hteo da se zahvalim svima koji su na bilo koji način doprineli da ta skulptura bude postavljena. Da u našoj varoši postoji nešto što je mimo kategorije “ Ju, što leeepo ! “ Nešto što je uvek isto, a svaki put dugačije. Nešto što će redovno da me obraduje kad prođem pored njega. Pre svega neverovatnom činjenicom da je još uvek tu. Znate, prosečan stan u Jagodini, i prosečan stan u Barseloni, ne razlikuju se puno. Slični su materijali od kojih se prave, sličan je raspored, kvadratura . . . Ali, ono što čini razliku jeste pogled kroz prozor stana u Jagodini, i stana u Barseloni. Taj pogled se plaća. Taj pogled čini kvalitet života. Boji misli. Taj pogled upravlja našim emocijama. On postavlja standarde dobrog ukusa i htenja.
Znam, mislite da je preterano upoređivati Barselonu i našu malu varoš. Ali, da bismo učinili nešto shvatljivim, moramo da preteramo. Samo preterivanje čini stvari shvatljivim.
Naravno, ni jedan grad u Srbiji nije ni nalik Barseloni. Ni jedan grad u Srbiji nije imao svog Gaudija. A, sve i da jeste, taj bi bio na vreme proteran što dalje od Srbije. Ali nekako je tužno što ni jedan grad u Srbiji ne pokušava da zaliči na Barselonu. Ili bilo koji dugi grad sa čijeg prozora život izgleda . . . smislenije.
anonimni kolumnista
