Dakle, opisao sam kako je Bora Đorđević ušao u moj život, ali i u legendu. Postao je živa legenda. Treći album Riblje Čorbe Mrtva priroda je verovatno najprodavanija ploča one Jugoslavije. Sećam se naslova iz jednog muzičkog časopisa toga vremena – Da li su AC/DC popularniji od Bitlsa? A, o Ribljoj Čorbi i da ne govorimo.
Dobro, preterivanje je naš način života, ali tih godina sve je bilo u znaku oglodane riblje kosti. Ali, stizali su neki novi klinci. Novi talas je od talasčića postao kulturni cunami koji se širio ne samo onom Jugoslavijom, nego i ovim delom Evrope. Naravno,i ja sam odrastao, i shvatao da ima i drugih koji pišu neke dobre pesme, prave neku dobru muziku i imaju neke nove ideje. Politika je polako postajala legitimna tema domaćeg roke n rola. Bora je prvi otškrinuo ta vrata, a ona su ga dobrano lupila po nosu. Ipak,ta vrata više nisu mogla da se zatvore. Pamtim intervju Gorana Bregovića iz neke 86 -87. g. Brega na turneji, vozi se u nekom kombiju i odgovara na pitanja. Pitaju ga za Boru i političke pesme, a on odgovara od prilike ovako – Ne razumem zašto Bora piše političke pesme. Ako propadne država, zar da meni propadnu pesme ? Bregović je uvek bio pragmatičan. U navedenom slučaju je bio i u pravu. Država jeste propala, Bregine pesme se još uvek drže. Neke od njih. Ne toliko zbog kvaliteta, više zbog sentimenta i žala za starim ,dobrim vremenima. Ali , tu su.
Raspad Jugoslavije je značio i raspad sistema, građanski rat, etnička čišćenja, kolone izbeglica i sveopštu degradaciju . Staro je nestalo,a novo nismo umeli da stvorimo.Mnogi od nas su se izgubili u tom procepu stvarnog i mogućeg. Tek, Bora Đorđević nije poslušao kolegijalni savet Gorana Bregovića i aktivno se uključo u nešto o čemu nije imao pojma. Naravno, u redu je biti patriota i uz svoj narod, ali te ratove su kreirali političari, a političarima se ne može verovati. Za njih smo svi mi samo potencijalna koletaralna šteta. Borino srbovanje je poprimilo sva obeležija lošeg ukusa. Postao je član Udruženja književnika Srbije, pisao je sve bolje pesme, ali sve to u senci njegovog političkog bulažjenja i lutanja desnom stranom naše političke stranputice. I tako je legenda počela da izlazi iz legende. No, da li je i izašla ? Čuo sam jednom Sergeja Trifunovića kako kaže da talentovanom čoveku može sve da oprosti. Ja, takođe. Bora je bio i ostao veliki umetnik. Ali, u Srbiji si zaista veliki samo kad si zaista mrtav. Ne sumnjam da mnoge ulice, trgovi i domovi kulture čekaju na Borino ime kad ga više ne bude. I to je ligično. U zemlji gde je dnevnopolitička pripadnost obrazac življenja, treba sačekati da svi koji nešto vrede, dođu u stanje nepredomišljanja, pa im onda, u skladu sa dnevnopolitičkim potrebama, odati priznanje. Čemu žurba ?
Bora je pesnik, muzičar, umetnik. Prosto je nemoguće da Bora “ političar “ napravi toliko gluposti za svog života, da iz naših života izbriše Lutku, Ostani đubre do kraja, Anđela, Kada padne noć, Nemoj, srećo, Rekla je, Dobro jutro, Kad hodaš . . . I mogao bih da nabrajam još par stranica. Bora Đorđević i Riblja Čorba su deo nas. I to niko ne može da promeni, pa ni sam Bora. Naposletku, to su sad naše pesme skoro koliko i Borine. Mi smo ih izabrali, voleli ,pevali. Kad smo u noći 9 / 10 . mart 1991. g. nas dvestotinjak posedali oko Terazijske česme i pevali Pogledaj dom svoj anđele, “ publiku “ je sačinjavala tri puta brojnija policija i oni vučjaci kao iz filma Neretva. Šta bilo ko može da uradi da taj trnutak učini besmislenim ? Da tu pesmu izbaci iz mene ? No way !
Da rezimiram, možda neko vidi Boru na izlaznim vratima iz Legende, ali on kroz ta vrata više ne može da prođe. Sa svim svojim manam i vrlinama, Bora Đorđević ostaje tu gde jeste – u našim srcima. Jer, kako je sam Bora primetio, Riblja Čorba nema publiku, ona ima navijače. A, navijači su posebna sorta.
