Reklame. Mnogo praznika, mnogo gledanja televizije – mnogo gledanja reklama. Znam da će zvučati neverovatno, ali svaka mora da ima nekakvav scenario po kome se snima, pa samim tim mora da sadrži i neku dramsku situaciju u ma kakvom obliku. Kako rekoh, gledajući većinu naših reklama, teško je poverovati da iza toga postoji išta smisleno, ali tako je.
Od kraja novembra pa sve do ovih dana vrti se ona reklama za kafu koja je godinama rađena po istoj matrici – Milena Dravić, Dragan Nikolić i gomila Deda Mrazeva željnih kafe. U početku je sve to delovalo pomalo glupavo. S godinama, te reklame su ili postajale sve simpatičnije, ili su meni pali kriterijumi, tek bile su nekako drage, tople i postale sastavni deo ovih zimskih svetkovina. Sećate se ? Ono kad Gaga Nikolić i jedan Deda Mraz igraju šah. Pa, ono kad se Milena i Gaga spremaju za doček, kasne, ali ipak ostaju da za tipove sa vatiranom bradom zakuvaju po kaficu… ho-ho-ho.
U dramaturgiji postoji postupak u kom neko lice važno za dramsku situaciju trajno ostaje izvan mikrokosmosa scene. Međutim, to fizičko izostajanje, ako dramaturg zna posao, zapravo se pretvara u permanentno prisustvo na sceni. Tako lice koje nije tu postaje sveprisutno svojim neprisustvovanjem. Ovi koji su pravili reklamu za kafu nisu morali da se dovijaju i mudruju na tu temu. Bilo je dovoljno da puste isti džingl kao i svake godine, istu scenografiju, Deda Mrazove kako piju kafu – i da svi primete kako neko fali. Tako se reklama koja je trebalo da vam proda kafu pretvorila u podsećanje na Milenu i Gagu.
Negde sredinom prošle godine Dragan Nikolić se ozbiljno razboleo. Milena Dravić, njegova supruga, zamolila je naše morbidne, nevaspitane i bezobzirne medije da ih ostave na miru. Da njihovu muku ne razvlače po društvenim mrežama, žutoj štampi i televiziji. Da njihovom nesrećom ne hrane rijaliti naciju uvek spremnu da uz coktanje na palanački način zaviruje i rovari po tuđem životu i bolu.
I desilo se čudo koje se ovde retko dešava – ostavili su ih da se sa svojom porodicom i prijateljima bore za ono što je od života ostalo. Možda sam ja preveliki skeptik kad su srpski mediji u pitanju, ali mislim da je neko “odozgo“ naredio da ih se manu. Jer, jednom medijska hijena – uvek medijska hijena. A, hijenu samo kukavičluk sprečava da postane vuk. Nebitno. Ko god da je opozvao ovu bolesnu hajku – hvala mu. Jer, Dragan Nikolić zauvek mora da ostane Prle, Džoni Barka, Brana Mitrović Flojd… šmeker kakvih više nema. A, Milena mora da zauvek ostane onakva kakvom je Arsen u pesmi opevao: “kao da je među ljude bila vjetrom donešena“. Oni svojim vaspitanjem nisu zaslužili da postanu žrtve našeg nevaspitanja.
Želim da verujem da će sledeće godine ova reklama ponovo biti kompletna. Jeste, reklame su uglavnom gnjavaža. Jeste, nikad nisam kupio ovu kafu. Ali, kao što ste i sami shvatili, kafa i reklama su samo povod za ovu kratku pričicu o ljudima koji su obeležili naše živote. Podsećanje na njih kojima od nas ne treba ništa. Samo tiha empatija za ono kroz šta prolaze. Pa, neka tako i bude. S kafom ili bez nje.
