Da je predizborna kampanja u punom jeku, to je suvišna informacija za svakog ko je priključen na bilo koji medij ili izlazi iz kuće. Naravno, to je i tema koju svako ko iole pokušava da ide u korak s vremenom, a prisutan je u medijima, mora na neki način da dotakne. Možda nije moranje, ali valja se.
E sad, ja nisam neko bez čijeg bi mišljenja patila internet zajednica, nije ni da pošto-poto pratim trendove, ali kad je već vakat za novu kolumnu, a ništa drugo mi nije na pameti, valjaće i izbori. Što sam stariji (i pametniji?!), sve mi je bliskija ona rečenica Marka Tvena: „Kad bi izbori mogli nešto da promene, bili bi zabranjeni.“ Mislim, demokratija je jedna prilično šibicarska opcija, čak i tamo gde je zaista ima, a u našem slučaju, to je više parodija nego nekakav ozbiljan sistem sa jakim institucijama i slobodno izraženom voljom naroda. Zato ne nameravam da se bavim političkom filozofijom, političarima, čak ni izborima, po uobičajenim dnevnopolitičkim standardima. Meni su najzanimljiviji obični, takozvani „mali ljudi“, koji su sticajem okolnosti postali deo ove političke rašomonijade. Dobro, niko od njih nije baš nedužan, i nije ga tek tako snašlo, ali mi ih je ipak malo žao. Sasvim malo. Ovolicko…
Teško da iko od onih koji drežde na ulici po ovoj vrućini, radi to zarad nekih ideala, vere u stranački program ili zbog neke vizije bolje Srbije. Svi su tu zarad sitnih ličnih interesa. Da su sitni interesi u pitanju znamo po tome što oni koji brane svoje krupne interese imaju mikrofone, razglase i pratnju televizijskih ekipa. Da su interesi u pitanju vidi se „iz aviona“, ili vazduplohova, kako vam draže. Deluju odsutno, bezvoljno i nezainteresovano za sve, za politiku naročito. Tu su da deleći letke i lepeći plakate zarede koju „crvenu“,i toliko. Jer, priznaćete, nije red da stranački funkcioneri sa lokala sami lepe plakate. Mada, kad neke od njih zamislim sa četkom, kofom i plakatima pod miškom, kako pod okriljem noći lepe plakate sa svojim likom, ili likom voljenog vođe, prosto ne mogu da se otrgnem utisku da je to zapravo jedino što bi zaista trebaloda rade. Ni od toga ovaj grad ne bi imao nikakvu vajdu, ali bi bar šteta bila manja.
Eto, svakodnevno srećem te bezvoljne ljude koji su više antipropaganda stranke kojoj pripadaju, nego njeni aktivisti. Pitam se ko im je i šta obećao. Da će da im zaposli dete? Da neće da ih isteraju s posla? Da neće umreti od gladi? Leba bez motike? Šta?! Gledam i kandidate stranaka kako se nelagodno meškolje na binama po seoskim domovima kulture i pitam se… Ma, ne pitam se više ništa. Jasno mi je bez da se išta pitam. Jasno je i njima, jer ima tu i onih koji su važili za pristojansvet. Svima nam je sve jasno.
Često se setim čoveka koga sam nekad poznavao, a koji je pre 15-ak godina pobedio na nekim izborima na lokalnom nivou u svojoj mesnoj zajednici ili tako negde. Sretnemo se u samoposluzi, ja mu čestitam na pobedi, onako drugarski, a on mi kaže: „Nisam pobedio ja, pobedila je Srbija.“ Na to se ja iskreno nasmejem, kao, baš duhovito, a on me pita: „Šta je smešno?“ Stvarno više ništa nije bilo smešno. Kad pobediš na izborima u MZ „Tabane“, a sutradan sebe poistovetiš sa Srbijom, onda ništa više nije smešno. Tad sam shvatio potpuno značenje one narodne da je „vrag odneo šalu.“ I od tada mi ništa što ima veze sa politikom i političarima nije bilo smešno. Više je nekako… otužno.
Toliko… I srećni izbori svima koji ih slave!
Jovica Jovanović
