Momak koga su prošle noći ubili u Istambulu zvao se Marko Ivković, imao je dvadesetpet godina. Danas se navijači ujedinjuju oko odra ovog momka. Mediji i društvene mreže se utrkuju oko morbidnih detalja i opšteg zgražavanja nad počinjenim nasiljem. Marko, kao i onoliki pre ,a na žalost, i posle njega, gube i gubiće živote iz istog razloga – bez razloga. Za dan – dva ili nedelju – dve ,svi mi koju danas lamentiramo nad još jednim izgubljenim mladim životom , zaboravićemo na Marka,kao što smo zaboravili i one pre njega. Setićemo ga se kad neki novi Marko bude postao žrtva “ navijačkog ” ludila. I takao u krug.Sećaće ga se samo oni koji su juče ostali bez sina, brata, prijatelja, dečka … Mi ostali zabavićemo se o svom jadu, kao što uvek radimo. Zašto se ovo dešava? Da li je mržnja prema drugom klubu jedini način da se pokaže ljubav prema svom? NIJE .Ko išta voli ,nikad ne može ovoliko da mrzi. Ali, nisam ja taj koji će da se bavi psihopatologijom ove grupacije ,tzv. “ navijača ”.Jedina svrha ovog teksta je da pokaže koliko je besmisleno da nam decu ubijaju , iz bilo kog razloga, a posebno bez razloga. Ali, kad živite u zemlji u kojoj je sve obesmišljeno, pa i sam život, onda se dešavaju takve smrti. Ništa ne menja činjenica da su Marka ubili Turci, zar ,smo zaboravili da smo mi Francuzima ubili Brisa Tatona? Šta smo uradili sa Tatonovim ubicama? Isto što i Turci sa trojicom ubica dvojice navijačima Lidsa pre četrnaest godina .Beskrajni zamršeni proces, a ubice su jedva odležale koju godinicu. Nema razloga da ovaj put bude išta drugačije. Tako je bilo i ovde. Pa, zar, svojima da sudimo? Nema smisla. I,dokle tako? Sve dok neprirodna i perverzna trojka : sport – kriminal – politika budu tako isprepletani dešavaće se ovakve tragedije. Kod nas ili u inostranstvu ,potpuno je svejedno. Jer, ovo nema veze sa nacijom ili religijom. Setimo se samo onog ubadanja u pravoslavnom Solunu od pre par godina. Sport , nacija i religija, samo su paravani iz kojih se kriju oni koji zbog sopstvenih interesa ne libe se da žrtvuju živote naše dece .A, mi smo ti koji stojimo po strani i dopuštamo da se to dešava. Tako posmatrano ,svi smo mi saučesnici ovog, ali i svih prošlih, i budućih, ubistava naše, ali tuđe dece. Ako deca mogu da nam budu tuđa. Možda ja grešim u terminologiji, pa decom nazivam one koji su uveliko “vojnici “ nekog od centara moći?Možda ih je potreba da negde pripadaju učila onim što nisu? Kad nemaš pravu porodicu, tražiš njene surogate, a to može da bude bilo šta. Ali, sve su to naklapanja. Marka Ivkovića više nema, a ja, ti, mi, nismo sposobni da bilo šta uradimo da se to ne bi ponovilo.
piše Aleksandar Tirnanić
