Prođoše praznici. Bilo je i vreme. U našoj varoši se za prve dve nedelje nove godine ubilo troje ljudi. Koliko je brakorazvodnih parnica pokrenuto, ne znam. Koliko je ljubavnih ili „ljubavnih“ veza puklo, takođe ne znam. U Srbiji te evidentiraju kad se rodiš i kad umreš. U međuvremenu država se zanima za tebe samo ako si joj nešto dužan ili u vreme izbora. Pedantni Englezi vode razne evidencije o svojim građanima, pa su tako došli do saznanja da je u januaru, posle praznika, broj brakorazvodnih parnica za 50% veći nego u bilo koje drugo doba godine. Englezi to zovu „januarska sezona razvoda“. Predviđaju da će ove godine biti još gore nego prethodnih sezona. Naravno, pokušavaju Englezi da nađu uzrok ovoj „epidemiji“, ali kanda im ne ide.
Da i mi imamo nekakvu sličnu statistiku, sumnjam da bi bila veselija. Kažu da je jedan od uzroka to što ljudi tokom godine jure za poslom, viđaju se u prolazu i nemaju pravu komunikaciju. Onda provedu nedelju dana pod istim krovom, upućeni jedni na druge,i shvate da između njih zjapi nepremostiv ponor. Ovo su zaključili Englezi. Da li važi i za nas? Zašto se Srbi rastaju? Izuzev onog dela s poslom, verovatno su razlozi slični – ponor. Ko je iskopao tu provaliju? Kad upere prstom jedno u drugo, onda znate da su oboje radili na tome.
Zanimljivo je to. Više nema ugovorenih brakova, licemerne stege patrijarhata koriste se samo u medijske svrhe, a od priče o ljubavi ne može da se živi. Naše novine, televizijske emisije, portali, društvene mreže… ako se ne bave politikom, onda im je tema ljubav. Ljubav i seks. Saveti, uputstva, iskustva, male tajne, velike tajne… ma sto čuda. I opet ništa. Svi se nešto preispituju, vagaju, prolaze kroz krize, konfuzije… stalno neka drama. Čak i kad nađu nekoga za kog osete da im odgovara, nije ni to dobro, jer je previše dobro. Mislim da sam već jednom citirao nekog pametnog čoveka na stranicama ove kolumne, ali učiniću to opet:„Više je ljubavi u jednoj knjizi, nego u jednom velikom gradu“. Uvek se priča samo o onome što nedostaje.
Postali smo razmaženi, nesigurni, površni i sebični. A zapravo je sve vrlo jednostavno. Ako seljak ne izore njivu, ako na njoj ništa ne posadi, ako ne uloži trud i strpljenje, džaba mu je da očekuje nekakav rod. Neće ga biti. Tako je i sa ljudima i njihovim međusobnim vezama. Svi bi da sede skrštenih ruku i čekaju da im odnekud padne gotov proizvod. Nekog lepo upakovanog, ko pogađa sve želje, zna sve potrebe i uvek je tu. Možda bi ovo moglo da ima nekog smisli, kao sedmica na LOTO-u npr., kad bismo mi sami bili dovoljno svesni svojih želja i potreba. A najčešće nismo. Mi ne poznajemo sami sebe. Mi smo kreature stvorene pod pritiskom roditelja, škole, medija, prijatelja, neprijatelja, kolega, komšiluka… Pristajemo na epizode u tuđim predstavama umesto da u svojoj igramo glavnu rolu. I onda, odnekud, dođe neki januar. Jedan januar previše. Neki ne izdrže i kako kaže Dostojevski – vrate ulaznicu. Neki se rastaju da bi u još jednom ciklusu ponavljali iste greške.
„Ne volim januar, ni bele zimske vragove…“ Da, možda je tajna u belim zimskim vragovima. Ne dajte im da pobede. Posle svake zime dolazi leto, a leti se vrte ringišpili.
