PRESTONIČKA HEMIJA RADOSTI!
piše Ljubiša Bata Vujić, direktor JIP ,,Novi put“
Prošlog utorka bili smo u Beogradu, u Ministarstvu kulture i informisanja, zvao nas ministar, da nas vidi, da nam kaže kako Srbiji više nismo potrebni, kao i da država ne može da bankrotira zbog nas …
U početku smo ćutali zadivljeni činjenicom da smo u resornom ministarstvu, da nam se ministar lično obraća, zamagljenim provincijskim pogledom upijali smo tu atmosferu na najvišem nivou. Ispred svakog mala ,,akva viva” i espreso, s jedne strane mi lokalci iz centralne i južne Srbije udruženi u ,,Prouns”, preko puta nas predsednici NUNS-a, UNS-a i još nekog prestoničkog udruženja štampanih medija čiji naziv ne umem ni da izgovorim, jer ne sadrži ni jednu srpsku reč. U čelo tog pompeznog i stilskog stola, sedeli su naravno ministar i državni sekretar koji su dali uvodne napomene, koje su bar meni, bile sasvim dovoljne da shvatim kakav tretman imamo i u kom smo položaju.
Dok sam pažljivo slušao tu uvodnu tiradu neargumentovanih gluposti i političkih floskula, učinilo mi se da vodeći ljudi našeg resornog ministarstva premalo znaju o lokalnim medijima, odnosno ništa.
Onda sam pomislio, onako prostodušno i provincijski, kako je ministar mogao da se očešlja bar za ovu priliku, da svojom razbarušenom frizurom dodatno ne zbunjuje nas koji nismo iz glavnog grada i koji nismo naviknuti na taj evropejski, boemski stil. Ubrzo se pokazalo da grešim, i da je frizura našeg ministra mnogo prihvatljivija od njegovog viđenja lokalnih medija u najskorijoj budućnosti.
Posle uvodnih izlaganja ministra i državnog sekretara za informisanje, tokom koga su predsednici i predstavnici medijskih udruženja sa sedištem u Beogradu važno i značajno klimali glavama, kao da imaju neki neurološki poremećaj, naravno u znak odobravanja, jasno dajući do znanja da se apsolutno slažu i sa Tasovcem i sa Mirkovićem, usledila je rasprava.
Ona je još više ogolila nezainteresovanost Ministarstva kulture i informisanja za opstanak lokalnih medija. Postavili smo par konkretnih pitanja mi iz unutrašnjosti, od toga koliko će lokalne televizije koštati prelezak sa analognog na digitalni signal, preko toga da li će lokalne televizije imati svoje mesto na multipleksu, kao i da li naše resorno ministarstvo ima informaciju koliko je pisama zainteresovanosti za kupovinu medija stiglo u Agenciju za privatizaciju? Dobili smo kratak i zapanjajući odgovor da oni ne znaju ni koliko će koštati digitalizacija, ni da li smo predviđeni za multipleks, ni da li se iko interesuje za kupovinu medija.
Uvidevši da tolika neinformisanost ministra ne izgleda baš dobro pred novinarima iz unutrašnjosti, državni sekretar je to pokušao da ublaži hipotezom da će na multipleksima najverovatnije biti mesta za sve, ali je izrazio bojazan da taj zakup na godišnjem nivou lokalni emiteri neće moći sebi da priušte.
Na naše pitanje da li to znači da će jedini kriterijum za emitovanje programa biti finansijska superiornost, čime se direktno poništava toliko pominjani javni interes, ministar nam je rekao da to što smo izrekli zvuči sasvim fantastično i vrlo efektno, i da pošto smo toliko pametni, predložio nam da osnujemo političku stranku, osvojimo vlast i sami napišemo medijske zakone. To je kod predstavnika beogradskih medijskih udruženja izazvalo udvorički smeh, što je ministar prokomentarisao da na sastanku vlada hemija radosti i razumevanja, a da je mi iz unutrašnjosti narušavamo jer smo došli s namerom da se svađamo.
I ministar je tu apsolutno bio u pravu, među njima koji rade i druže se u krugu dvojke postoji hemija radosti i razumevanja, jer niko od njih neće ostati bez posla, niti će im se ugasiti mediji u kojima rade.
Shvatili smo poruku, Beogradu sve, nama ništa, ubuduće oni će nas iz prestonice obaveštavati kada kod nas pada kiša, drugim rečima uzeće nam posao koji radimo decenijama. Ali se onda nameće pitanje koja je suština postojanja Ministarstva kulture i informisawa, i UNS-a i NUNS-a? Zar oni nisu najpozvaniji da štite javni interes, srpsko novinarstvo i opstanak svih medija, bili oni lokalni ili beogradski?
I za kraj, pošto naše resorno ministarstvo nema saznanja da li se iko pismom zainteresovanosti javio za kupovinu srpskih lokalnih medija Agenciji za privatizaciju, mi ćemo vam odgovoriti. Nema interesenata za kupovinu lokalnih medija u Srbiji. To se i moglo pretpostaviti i znati unapred.
Da je ova država posvetila lokalnim medijima samo delić vremena i sredstava, od ukupnog vremena i sredstava koja je posvetila onima različite seksualne orijentacije koji žele da prošetaju i paradiraju, verovatno bi to bilo dovoqno za opstanak medija u unutrašnjosti.
Čemu onda priče o digitalizaciji, projektnom finansiranju, slobodnom novinarstvu, to se neće desiti Srbiji južno od Beograda. I dok će oni imati prestoničku hemiju radosti i razumevanja, kako reče naš razbarušeni ministar, kod nas će polako preko svega pasti gusti i teški mrak, a mi i dalje ćutimo …
