Šta se dešava običnom građaninu u Srbiji kad ode u neku od naših banaka da podigne kredit? Mora da donese sijaset potvrda, platne liste, proveravaju nas u kreditnom birou, neke banke traže i telefonske račune da se vidi koliko ste revnosan platiša, skoro redovno moraš da juriš žiranta, zatim te pozovu još najmanje dva puta da dopuniš dokumentaciju itd, itd, itd…. Na kraju dobiješ kredit pod najvećom kamatom u Evropi koja je dva do tri puta veća od kamata i od zemalja u okruženju, da ne spominjem EU.
Primer: ako u Srbiji podignete keš kredit na 10 000 eura na 120 meseci rata će Vam biti oko 230 eura, a u Italiji pod istim uslovima oko 118 eura. Kada izračunata u Srbiji nakon deset godina vratite 27600 eura a u Italiji 14100 eura. Da li vam je jasno kako se ova pojava naziva. U pristojnom svetu ovo se naziva pljačka građana.
Ukoliko zakasnite sa ratom iako postoji Zakon o zaštiti potrošača počinju da vas zovu na kućni telefon, na mobilni i sa druge strane čujete samo jedno pitanje kada ćete da platite ratu?
E sad, šta se dešava prosečnom srpskom tajkunu kad ode u banku. On ne traži kredit na 2-3000 eura, to je njemu takva sića. Njihovi krediti obično imaju još dve, tri nule.On prvo proveri u odboru koje banke sedi neko od njegovih prijatelja. Onda usledi poziv na ručak. Na ručku se dogovore detalji, šta ćeš da ponudiš kao zalog, koliko možeš da dobiješ, na koliki period i normalno koliko moraš da platiš uslugu. Jer sve košta. I tako u jednoj dva miliona, u drugoj tri.
Sa tim parama kad plate dogovoreni tal, počinju da kupuju stanove, vile na moru, džipove. Na radnike i na proizvodnju ide najmanje. Onda uspeju da plate dve- tri rate. Ako kasni sa ratom niko ga ne pritiska. Za njega imaju razumevanja. Obično se vade na slabu naplatu. Dao sam robu čekam da plate itd…Kada više ne mogu da plaćaju, pošto nisu ni planirali da vrte taj kredit a obično ti takvi imaju nekoliko preduzeća, firma na koju su otvorili kredit ode u stečaj ili proglasi bankrot. On nastavi da radi preko nekog od svojih mnogobrojnih preduzeća. Od zaloga obično banka ne uspe da naplati ni 10 % kredita ali najvažnija činjenica je ta da tajkunu ni dlaka sa glave ne fali. Banka se pravda da je to bio loš poslovni potez a manjak plaćaju svi građani Srbije.
Naša Vlada smanjenjem plata i penzija planira da uštedi oko 400 miliona evra. Krediti koje su uzeli razni tajkuni kojima su uništili nekoliko preostalih srpskih banaka mere se stotinama miliona eura. Uhapšen je „gospodin Kosmajac“ zbog utaje poreza i konfiskovana mu je sva imovina. Pravo pitanje je zašto se isti aršin ne primeni i na razne Bogićeviće, Perčeviće, članove odbora tih banaka koji su obično bivši visoki državni funkcioneri. Zašto se i na njih ne primeni isti aršin, zašto se i njima ne konfiskuje imovina i novac na računima, zašto oni ne plate na isti način za nedela koja su činili nego njihove talove, kombinacije i krađu novca plaćaju građani Srbije.
Kada u Srbiji ne bi bilo selektivne pravde nekoliko stotina građana bi otišlo u zatvor i zaplenom njihovih para i imovine bi mogao da se otplati dobar deo kredita naše država, po pretpostavkama iz inostranstva i celokupni spoljnotrgovinski dug Srbije, a obični građanima ne bi se uzimalo od plata i od penzija. Međutim sve me ovo i dalje podseća na Alana Forda, ipak je bolje i dalje uzimati od siromašnih i pomagati bogate.
Jakov Milanović
