Kažu: Ništa se ne dešava slučajno. Velika je to trauma za nas male ljude. Ali, nudi neku vrstu surove ili romantične utehe, u zavisnosti od perspektive iz koje sagledavate takvo promišljanje stvarnosti.
Ovo je manje-više nepotreban uvod za temu o kojoj želim da pišem. Samo sam hteo da kažem kako sam se u nekom razgovoru onomad setio jedne anegdote vezane za velikog (po mom mišljenju najvećeg ) majstora Mikelanđela. Kaže ta anegdota da je Majstor na pitanje šta radi, odgovorio : „Učim“. Ne bi to bilo ni tako čudno da tada nije bio u 83. godini života. A poživeo je još šest godina posle toga, pa se može pretpostaviti da je još svašta naučio. Dakle, pričam o čoveka od koga su svi drugi učili i još uvek uče. Voleti i učiti – to su dva pouzdana znaka da ste još uvek živi. Bez toga bismo morali da se zapitamo postojimo li uopšte.
Ljubav je tema kojom se mnogi bave. Sa manje ili više smislenog poznavanja tematike o kojoj pišu. Ali, pisati o ljubavi skoro da je imperativ u vremenu kad smo okruženi samo surogatima vrednosti, vrline i smisla. Zato sam izabrao da pišem o učenju. Na tu temu konkurencija je manja, a značajgotovo isti.
Strašno je kad ste u društvu onih za koje je učenje završeno sa poslednjim školskim zvonom. Strašno je koliko i tužno. Ti su ljudi oko svoje svesti podigli zid koji je svakim danom sve viši, dok unutrašnjost postaje sve teskobnija. To je zid sačinjen od zabluda, neznanja, predrasuda, strahova, nerazumevanja sebe, nerazumevanja drugog i drugačijeg, loših navika, loših namera, od jalovosti, destrukcije i autodestrukcije… mržnje i tuge. Da se razumemo, kad govorim o učenju ne mislim samo i isključivo na učenje iz knjiga, mada je to jedan od boljih načina. Samo nikako dovoljan i jedini. Jer, profesor koji ne uči od svojih učenika ostaje nedoučen. Lekar koji ne uči od svojih pacijenata, pokušavaće bezuspešno da leči bolest, ali ne i čoveka koji od te bolesti boluje, a slaba je vajda da će tu doći do ozdravljenja. Čovek koji želi da uči, uči svagda i na svakom mestu. Svako novo poznanstvo može da bude nova lekcija, novi nauk. Može, ali ne mora. Nekad to zavisi od onog koga smo upoznali, nekad od nas. Ali život je prepun mogućnosti za onog koji želi da uči. Nekad to može da bude kišno popodne, nekad mrav koji je zalutao na vaš sto, deca koja se igraju u pesku… Ili, što bi Kinezi rekli: „Za pametnog je i komarac muzika“ . Dakle, iz svega, i od svakog može da se uči. Od nekih učimo šta nam valja činiti, od onih drugih šta nam nikako nevalja činiti. Ima i onih trećih, ali o njima sam već pisao na početku. A, šta će nam toliko učenja? Da umremo pametniji? Neki mudar čovek je zapisao: „Dok sam mislio da učim kako da živim, u stvari sam učio kako da umrem.“ I potpuno je u pravu jeri smrt može da se uči, baš kao i život. Diploma može da se kupi, to bar znamo. Znanje takođe može da košta, bilo da kupujete tuđe ili prodajete svoje.
A učenje je proces koji nema cenu.To je kapital koji vredi sam po sebi. To ste vi! Neki kažu da nas u životu određuje ono što znamo, drugi misle da nas određuje ono što ne znamo. Da li je čaša do pola puna ili do pola prazna? Nepotrebna demagogija na nivou dosetke. Ali, ne dajte se zamajavati. Neznanje je prokletstvo kojim čovek sam sebe kažnjava. Ako ste već živi, onda živite. Živite da biste voleli i učili.
Jovica Jovanović
