Neki dan razgovaram s prijateljem koji je, i po godinama, i po interesovanjima, mnogo bliži danasnjoj HI – TEC generaciji. Običan muški razgovor o običnim stvarima. Ističe mu dvogodišnji ugovor kod operatera mobilne telefonije, pa se raspituje kakav tarifni paket imam, koliki je račun i šta je sve uračunato u cenu tog paketa. Pita za internet, minute u mreži, minute van mreže. . . a, onda izgovori otprilike ovakvu rečenicu : “ Dobro SMS nije ni bitan, ko to još koristi ? “ Ko koristi SMS !?! Stvarno, koliko ja koristim SMS ? Malo. Koliko SMS – ova primam ? Isto malo. Pišu mi banke , javljaju koliko sam im dužan za taj mesec; osiguravajuća društva, sa istim ciljem; ovi što nešto prodaju i operater koji mi kaže da proverim da li sam platio račun. Što je eufeminizam, jer i oni i ja zanamo da nisam. I tek po neko koga poznajem i čije ime se pojavi na displeju kao ime autora.
Do pojave telefona i telegrafa pisma su suvereno vladala našom civilizacijom. Reči ispisane na papiru i predate strancu da ih odnese onom kome su te reči bile upućene, danas izgledaju toliko neverovatno kao pitanje moje ćerke : “ A, kako su izgledali mobilni telefoni kad ste vi bili mali ? “ Dakle, nestvarno.
Pisma koja su nosila vesti o rađanju i o umiranju. Vesti o dobijenim i izgubljenim bitkama. Vest da dolazi ili da odlazi. Dani strepnje i iščekivanja, da pismo ode do željene aderse i da nam se sa iste vrati sa isto tako željno iščekivanim odgovorom – da,živ sam ; da, volim te ; da, dolazim ; da, zdrav sam . . .
Pisma su bila pouzdani potkazivač autora i vremena u kojem su nastajala. Odraz ličnih i kolektivnih težnji. I, istorijski gladano, sve je to bilo koliko juče.
Telefon jeste ubrzao i pojednostavio komunikaciju, ali nije uspeo da potpuno potisne pisma. Teško da neko iz moje generacije nema negde na tavanu smotuljak požutelih pisama sačuvanih iz JNA. Bilo je telefona u svakoj kući, bilo je govornica po kasarnama, ali neke stvari su mogle da stanu samo u pismo. I tako su pisma opstajala. I danas se na Skveru prodaju božićne i novogodišnje čestitke, ali više nema onih koji ih kupuju. Kad ste poslednji put poslali razglednicu s mora? Dobro, da se pošalje razglednic s letovanja, mora da se ode na letovanje, ali to je druga tema.
U ovakvoj ili onakvoj formi, pisana reč koja danima putuje, uspevala je da preživi. Sve do skoro. Onda se pojavio NJ. V. Mobilni telefon. Pored razgovora u hodu, pozorištu, bolnici, crkvi i svih ostalih mesta idealnih da svi čuju o čemu razgovarate, on je imao i mogućnost slanja SMS – a. Dakle, Vaša pisana reč je stizala do onog kome je namenjena u roku “ odma” . Tako ste mogli da napišete bili šta, bilo kome, a da umesto Vašeg imena i adrese stoji samo nasumični niz brojeva. Mogli smo da postanemo anonimni i drčni u isto vreme, o istom trošku. A, to nije najbolja kombinacija. SMS više nije brojao slova, brojao je “ karaktere “. Misao je morala da bude kratka, jasna i svedena na određeni broj karaktera. Tarifni paketi mobilnih operatera su se utrkivali da brojem “ besplatnih “ SMS – ova privuku što veći broj korisnika. To je bio kraj pisama onakvih kakve smo znali. Bar mi koji se sećamo vremena kada su se pisala pisma. Došlo je vreme SMS – a.
Ali, nije ni to bilo bez određene lepote. Na primer, svi su se latili pisanja. Svako ko je znao sva slova azbuke smatrao se pozvanim da nekome nešto napiše. Velika i mala slova, tačke i zarezi, znaci navoda i sve slične gramatičke izmišljotine, nestale su preko noći. Da nužda zakon menja pokazale su i novonastale skraćenice – OMG, LOL, WTF . . .
I onda čujem rečenicu – ko još koristi SMS ?
Šta je zamenilo SMS ? Pa, online mreže. Što bi plaćao SMS kad mogu da budem na VIBER – u, MESSENGER – u, WHATSAAP – u . . . Još ima i one sličice ( stikere ) , pa ne moraš ni da pišeš. Ko ne piše, taj i ne greši u pisanju. Prosto.
Dakle, eto, prođe i vreme SMS – a, a da nisam ni primetio. Šta je sledeće ? Svi smo online i imamo uključene kamere i gledamo jedni druge po čitav dan ? Moguće. Sad mi deluje zastrašujuće sama pomisao na tako nešto, a onda se probudiš i shvatiš da si deo toga. Koja je cena te virtualne bliskosti ? Mogao bih da napišem još dva – tri teksta kao odgovor na to pitanje, a da ga ni ne dotaknem. Zapravo, mislim da niko nema relevantan odgovor na to pitanje. Postoje pretpostavke, teorije, istraživanja, ali ne postoje odgovori. Možda je i bolje da ih ne znamo. Niko ne voli lošu vest.
