Predsednički izbori su blizu, a 2022. godina, kada ćemo ponovo dobiti priliku da biramo predsednika države nije.
Kandidati su otočeli svoje kampanje, a oni loši analitičari koji bi se u medijima pojavljivali sa klasičnim pričama “kako su predsednički izbori po važnosti drugog reda“ i kako su ovlašćenja predsednika “mala“ ovog puta ne nastupaju tako. To govori da ovi izbori, ipak hteli mi to ili ne predstavljaju jednu prekretnicu.
Prekretnica je prva stvar koju moraju u ovom trenutku da shvate, kako političke partije, tako i glasači. Podrška, naročito opozicionih stranaka još uvek nije definisana, a ljudi još uvek razmišljaju da li bi bilo bolje da tog dana ostanu kući da spavaju, jer im se po njihovoj proceni čini da nema smisla izlaziti i glasati. Tu se kriju dve najveće, ali i najopasnije greške razumevanja politike i izbora.
Političke partije su važan faktor svakih izbora, pa čak i onda kada imamo za kanddate nestranačke ličnosti. No, ne jedna partija, čeka da kandidati iznesu politički program, kako bi se odredila za jednog od njih, iako su nam svi jako dobro poznati, a vremena za kampanju nema puno, što dodatno utiče na građane da od izlaska odustanu. Takav stav je potpuno pogrešan, a poimanje uloge predsednika države krivo shvaćeno i stavljeno u okvire ‘’stranačkog’’. Na izborima za predsednika se ne bira nužno politički program, već pre svega jedan sistem vrednosti.
Ovde ću navesti primer predsedničkih izbora u Nemačkoj. 12. februara ovde godine za nemačkog predsednika izabran je iskusni diplomata Frank-Valter Štajnmajer, kandidat socijaldemokrata Martina Šulca, koji je imao podršku i demohrišćana aktuelne kancelarke Angele Merkel, koja je povodom njegovog izbora rekla da je to “glas nemačkog razuma“. Izbor nemačkog predsednika se ne vrši neposredno ili direktno iz naroda, već predsednika bira Skupština. Kao što rekoh, Štajnmajera su podržali i protivnici, okupljeni oko CDU/CSU i to upravo pokazuje da se predsednik ne bira zbog politike, već zbog sistema vrednosti koji predstavlja, a Štajnmajer, je svakako predstavnik najviših vrednosti jednog političara. Gestovi poput mnogih smirivanja tenzija na spoljno-političkom planu ili onih drugih – ličnih, kada je svojoj supruzi dao bubreg kako bi nastavila da živi, učinili su od njega ne najomiljenijeg političara, več najomiljeniju ličnost u Nemačkoj, zato Skupština nije imala dilemu koga da izabere da u narednom mandatu predstavlja zemlju.
Kod nas se izbor za predsednika države vrši neposredno. To znači da narod izlazi na izbore i zaokružuje ime i prezime osobe koju želi za svog predsednika, bilo da je u pitanju stranačka ili nestranačka ličnost. Kako god bilo naše shvatanje izbora, ovo zaista jeste privilegija za zemlju koja je dugo znala samo za jednu patriju, koja pokazuje da je sada moć ipak u rukama naroda. Da li smo i u kojoj meri spremni da iskoristimo tu moć? Odgovor na ovo pitanje možemo pozitivno dati, samo ukoliko shvatimo sledeće stvari:
- O nama se radi. Hteli to ili ne, mi smo deo političkog sistema i svakim danom se bavimo politikom u ovom ili onom obliku. To vam je kao kada biste rekli da prezirete novac, ali nikada sebe ne biste mogli da izuzmete iz monetarnog sistema, jer svakog dana odlazite u prodavnicu, ili nešto prodajete. Tako i politika oblikuje naš život koliko god nas ne interesovala.
- Na izbore se izlazi, jer su sledeći 2022. Zamislimo svet 2022., a zamislimo ga tek 2027., ako i 2022,. prespavamo izbore. Ko će biti odgovoran za naše stanje, kada se budemo politički probudili u budućnosti? Budućnost nam neće osigurati niko drugi, ukoliko mi ne želimo da iskoristimo svoju moć.
- 3. Na izbore se izlazi, jer se radi o državnom jedinstvu i stabilnosti države u kojoj živimo. Nama je bitno da li je ona stabilna ili ne. Stožer državnog jedinsta i stabilnosti je upravo predsednik, zato on mora biti predsednik i Roma i Mađara i heteroseksualaca i homoseksualaca i onih koji su za EU i onih koji su za Rusiju. To znači da na predsedničke izbore ne izlazimo kao na izbore za sastav mesne zajednice, pa glasamo za komšiju, koji nam je obećao klupicu u parku, pa ako i izneveri nije velika stvar. Ovde se radi o tome hoće li nam neko neko, ko je ujedno i vrhovni komandat Vojske, sutra poslati dete u neki novi besmisleni rat. Zato se na ove izbore sa sobom, pored stava da želim da ispunim svoje građansko pravo, nosi i razum.
- Na izbore se izlazi, jer nam je bitno ko nas predstavlja u svetu. Lice i glas jednog naroda jeste predsednik. On će nas predstavljati u svetu. Zato nam je potreban predsednik koji ima stav kako o problemima unutar granica naše zemlje, tako i na jednom širem spoljno-političkom planu. On ne sme da se na istoku ‘’prijateljski’’ ponižava ili da se na zapadu pojavi i čeka da mu se utvrdi identitet, pa da otpočne sastanak. On uvek i svuda mora da ima jasan stav, znajući ko je i koga predstavlja, kako bi zaštitio interese svoje države, nikako kako bi se nekome dopao.
2012. godine, tada aktuelni predsednik Boris Tadić izgubio je izbore, rekao bih, ne zato što je narod po svaku cenu želeo promene, već zato što su mnogi bili sigurni u njegovu pobedu i u drugom krugu ostali da spavaju. Zato je Tomislav Nikolić bio nepopularan predsednik, čak je to ubrzo postao i kod onih koji su glasali za njega, jer je svima bilo jasno da nije bila u pitanju toliko volja naroda, koliko naša (glasačka) uspavanost.
Ako i ovog puta na dan izbora budemo spavali, bolje bi bilo da se probudimo tek 2022., jer će nam u suprotnom, biti mučno da sebi svakog jutra pred ogledalom dajemo odgovore na pitanje zašto smo lenji za pristojan i dostojanstven život. Tada neće biti kriv niko drugi, bićemo krivi mi, sami sebi. Zato je deo kulture izaći na izbore, boriti se za svoje dostojanstvo, pričati o izborima na kafi sa prijateljicom, odvesti baku i deku, da to ne bi uradio neko drugi, ubediti majku da je to bitnije od toga da se jede tog dana, jer treba jesti i narednih pet godina, ubediti oca, jer ne vredi posle menjati kanal na TV, ubediti sestru u dijaspori, jer nema razloga da se pet godina stidi da kaže odakle je. Mi smo ti koji treba da upravljamo svojom budućnošću i zato je potreban predsednik koji može u tome strateški pomoći.
Ako se i budemo uspavali, ni onda od izbora nećemo pobeći, jer kao što kaže čuveni Sartr: ‘’Ja uvek imam izbor, ali isto tako moram da znam da čak i u slučaju da ništa ne izaberem, ja sam zapravo nešto izabrao.’’
Miloš Vulić
Politikolog
Pontifikalni Univerzitet Gregoriana – Rim
