C’est l’histoire d’un homme qui tombe d’un immeuble de cinquante étages. Le mec, au fur et à mesure de sa chute se répète sans cesse pour se rassurer : jusqu’ici tout va bien, jusqu’ici tout va bien, jusqu’ici tout va bien. Mais l’important n’est pas la chute, c’est l’atterrissage .
Ko zna francuski, ova slova za njega imaju neko značenje, za nas ostale to je samo nešto na francuskom. Ali, da probamo sa prevodom :
“ To je priča o čoveku koji pada sa zgrade od pedeset spratova. Dok pada, lik sebi ponavlja da bi se utešio : za sada je sve u redu, za sada je sve u redu, za sada je sve u redu. Ali nije važno kako padaš, već kako se prizemljiš “.
Da li vam sad zvuči poznato ? To su uvodne reči u jedan od najpoznatijih francuskih filmova – Mržnja. Ove godine se obeležava dvadeset godina od kanske premijere ovog filma, a u Francuskoj se održavaju raznorazne debate na ovu temu.
Kod nas debate nema ni o najavljenoj promeni Ustava, a kamoli o tamo nekom francuskom filmu. Zaista,vredili u Srbiji raspravljati o filmu od pre dvadeset godina, još francuskom? Čemu to i koga zanaima?
Ovaj film koji prati jednodnevnu avanturu trojice prijatelja i jednog pištolja iz svojevrsnog geta do centra Pariza, kad se pojavio bio je, a čini se i ostao, kultni film te generacije. Vins, Iber i Said su deca emigranata, pa smim tim i autsajderi u gradu i svetu koji priznaje i prepoznaje samo svoje, i samo bogate. Proklamovani egalizam francuskog duštva, kao i ostalih evropskih društava, je samo bilbord za slikanje političara, daleko od ičega što liči na stvarnost. Relativno skoro sam bio u Parizu, pa sam se uverio iz prve ruke.
Smisleno pitanje bi glasilo – zašto je ovaj film postao kultni u Srbiji ? Dobro, volimo Francusku kao što je ona volela nas, ali sem toga?
Mošda zato što ovaj film govori o izolaciji ili samoizolaciji. Ovo drugo je kod nas primenljivije. Mošda i zato što govori o mladosti kojoj se nudi sve, a ne daje ništa. Ili zato što je čovek biće emocije, a ne razuma. Ako mu ne pružite priliku da voli, počeće da mrzi.
Pogledajte našu tužnu priču od pada berlinskog zida. Ono kroz šta smo prošli najviše liči na život u rezervatu. Imali smo Slobu koji je tripovao da je Poslednji Mohikanac. Posle njega su došli oni koji su kao pijani Indijanci davali grumenje zlata za gajbu “ vatrene vode “ i šaku đinđuva. Onda su došli ovi koji se teleprontuju vazduplohovima po samo njima znanom sineopsisu.
Kad odrastaš u zemlji sa takvim bekgraundom, film kao što je Mržnja, ne da ti je razumljiv, nego ga doživljavaš kao biografski. Previdiš verske, rasne, kulturološke i sve druge razlike, i fokusiraš se na ono štoje esencijalno u priči, kao i u životu – ljubav i mržnja.
Od malih nogu su nas učili kako knjige, filmovi, muzika, slike … ne menjaju svet. Lagali su! Kao što i mi sada lažemo svoju decu. Ako jedan film ili jedna knjiga mogu da promene način gledanja na svet i društvo, i to ne samo pojedincu, već čitavoj generaciji, onda je krajnje vreme da shvatimo poruku. Ma, koliko to realno izgledalo, ovaj svet ne pripada političarima, bankarima, kriminalcima, generalima , dogmatama . . . Ovaj svet pripada slobodnim ljudima. A, biti slobodan, znači biti odgovoran.
Dakle, i pad je let . . . ako znate da se prizemljite.
S R E Ć N O !
