ZBIRKA „MOLITVA ZA JUTRO“ IVANA SOKAČA

Ivan Sokač, diplomirani ekonomista uskoro će objaviti zbirku „Molitva za jutro“ kao samostalno autorko izdanje. Sokač je rođen u Beogradu 1975. godine.
U mladosti kompozitor i kantautor, učenik i saradnik brojnih renomiranih muzičara, kasnije prestaje sa aktivnim bavljenjem muzikom i fokusira se na pisanje i ekonomiju kao profesiju.
Ivan Sokač je član Udruženja književnika Srbije, dobitnik regionalnih književnih priznanja za prozu i poeziju. Takođe je i dopisnik stručnih časopisa a do 2012. godine iweb predavač Finansijske akademije unutar korporacije (Düsseldorf).
Svoj književni rad Ivan Sokač predstavlja kroz pet dela beletristike,
Iako tvorac nadahnutih stihova islojevitih metafora, lirike prožetemisaonošcu u rasponu od matrica narodnih izreka do savremenih misaonih uzusa, može se reći da je Ivan Sokač još raskošniji pripovedač.

JUTRO

Opet je jutro. Novi je dan i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…

Noć je odnela prethodni dan… I da vam kažem, i nije bio neki, ili, ili možda jeste?
Neke sam snove izgubio na trotoaru pa sam morao ponovo da ih odsanjam… Ali svejedno, opet je jutro i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…

Još ne znam da ti kažem da li se danas rodilo sunce ili će kišni oblak umiti tvoje i moje lice. I da li će latica divljeg cveta, čije ime ne znam, zalepršati na povetarcu i pomilovati tvoju kosu. E, baš onako kao da sam ja želeo da se tu i nastani.
Nisam siguran da li se danas rodila ljubav ili je zbog nje pala koja suza, mlada, bistra… Svejedno ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…

I kad pogledaš nebo ti se seti da postoji neko ko te voli, pa makar on i nije kraj tebe, makar bio daleko ili visoko. Zato je ono plavo, iskreno i lepo…
Danas ćeš ponovo koračati pod njime pa se raduj danu što ti ga jutrom daruje. Ali ne daj mu da u večnost ode tmuran, da rastuži nebo i ne bude čisti. Nek ostane ovako vedar, ko jutro isti…

Neka se u tvome i mome zagrljaju ukrote divovi i neka se krila gvozdene ptice istope na ovom našem suncu, pa da se u goluba pretvori i da joj duša postane nežna…

Da ovo bude molitva, tvome ili mojem Bogu. Svejedno, ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…

PLAČEM TVOJE SUZE

Ovo su izgleda tvoje suze, što mi niz lice sumanuto teku. Jesu, tako samo ti znaš plakati. Niko drugi…
Dugo su mi već obrazi vlažni pa se pitam jesi li ikada prestajala plakati.
Ne usuđujem se otići…
Ako ipak odem i ovako mokar naiđem na vetar, neće me štedeti, išibaće me toliko da će mi rane ostati.
Zato moram ostati zauvek u tvome zagrljaju pa ako mi ikada i dođe da od tuge zaplačem samo ću jecati.
A plakaću te tvoje suze…