ŽDREBE IZ JAGODINE U POČETKU NIJE HTELO NI DA JEDE, SADA IMA ZAŠTITNIKA

0

Kragujevčanin Danilo Mihailović ima tek 19 godina, upravo je postao brucoš, budući informatičar i jednom je prišao konju Hasanu koji je izgladneo i zanemaren stigao u prihvatilište, nešto mu došapnuo i konj od tada prihvata ljude. Danas radi u prihvatilištu za konje „Staro brdo“ gde se danas nalazi i ždrebe iz Jagodine.

konji i zeljko– Za mene je to čast. Ždrebe iz Jagodine, koje je kod nas stiglo nakon maltretiranja je dobro. Najpre nije htelo ni da jede, a sada stavim njegovu glavu sebi u krilo, češkam ga i ćutimo – priča Danilo.

Hasan je konj koji je stigao u prihvatilište za konje izgladneo i zanemaren. Izdali su ga oni koji je trebalo o njemu da brinu. Priča kaže da mu je tada Danilo nešto došapnuo i Hasan je prihvatio ljude. Najzad je neko smeo da ga zajaše.

Danila su tada nazvali šaptačem konjima. On sebe ne naziva tako. Danilo mašta o par svojih konja, životu na selu, i radnom mestu u kući, mestu programera. Oni koji ga dobro znaju iza njegovih leđa šapuću da je on šaptač konjima.

– Nisam šaptač, još manje šapućem konjima, da se razumemo. Samo je naše druženje i prijateljstvo, što da ne nazovem to pravim imenom, zasnovano na poverenju i ljubavi. Konji mi dopuštaju da ih jašem jer ih nikada ničemu nisam učio silom, a ako i padnem tokom jahanja greškom životinje ustajem i nastavljamo dalje, bez grdnje. Ponašam se prema njima kao što bih želeo da se neko prema meni ponaša, nisam zaslužio da me neko kinji i tuče kad pogrešim, zar ne? I životinja ima prava da pogreši – objašnjava Danilo.

Ovaj mladić živi u stanu sa pogledom na kragujevački spomen park Šumarice. Od najbližeg hipodroma udaljen je par stotina metara. Detinjstvo i dečaštvo proveo je među konjima, iz čiste ljubavi prema njima. Čistio im je, hranio ih i pojio, pa jahao. Negde usput, drugi su primetili se sa ovim plemenitim životinjama razume bolje nego većina ljudi.

– Pre par godina, kada sam počeo da radim u azilu za konje”Staro brdo” u Lapovu upoznao sam konja Hasana koji nikome nije dopuštao da ga jaše. Stigao je zapušten, na ivici smrti. Nije verovao ljudima. Meni je prvom dopustio da ga jašem i tada su me u azilu nazvali šaptačem konjima. Kada me neko pita šta se između mene i konja dešava ja ne znam da objanim, ti trenuci nisu objašnjivi rečima – priča Danilo.

Iako negira da je šaptač, ovaj mladić priznaje da je od malobrojnih koji leži sa konjima u štali i mazi ih kao male pitome štence. Konji inače malo kada leže i malo kada ostaju u tom položaju kada im priđu ljudi. Da bi jedan konj pustio čoveka da mu priđe dok leži i još legne sa njim, mora mnogo da mu veruje.

On dodaje da je mnogo naučio o konjima, ali da i dalje ne zna kako konji na nas utiču. Danilo kaže da je dovoljno da priđe konju i da tada kao da neko okrene prekidač i sve teško nestaje, i ostaje samo mir i spokoj, čista radost, smeška se šaptač konjima. I ovde bi Danilo opet rekao da nije šaptač, da je samo dobar u onome što radi i dodaje da bi, ako se tako gleda, dobar lekar bio “šaptač pacijentima”.

– Kada konj ovde dođe, on je prestravljen, plaši se svoje senke. Svaki zalogaj posmatra kao poslednji, mnogi od njih se plaše da možda više nikada neće biti nahranjeni. Lečenje i hranjenje ovih životinja je nama samo prvi korak, mnogo je teži rad na psihičkom oporavku konja – objašnjava Željko Iličić.

Danilo Mihailović danas pomaže zanemarenim i odbačenim konjima u azilu u Lapovu i ima izuzetno težak zadatak, da tim konjima vrati poverednje u ljude. Uči ih da ponovo šetaju sa čovekom, da dopuste da ih čovek jaše. Danilo od konja koje je čovek zlostavljao, odbacio, tukao vilama i koristio u medicinskim istraživanjima pokušava da opet stvori životinju koja živi sa čovekom. Telegrafu nije priznao šta konjima došapne kad su sami.

(Marija Raca) Telegraf

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite komentar
Molimo vas da unesete ime