Svi pišu o 1.maju. Nešto sam mislio, uzmem desetak tvitova sa lajne, malo prekombinujem i eto meni kolumne. “ Pun stomak ne piše rado “ , reče davno Aristotel. Zato sam i ja hteo ovu kolumnu da “ provučem “ nekako, a do sledeće ću već da ogladnim. Ali, predomislio sam se i rešio da pišem o vašaru. Imam dobar razlog – dok ovo kuckam buka sa vašara je tolika, da imam utisak da mi je pod prozorom ringišpil lično. Šta mislite o vašarima ? Šta znate o vašarima ? Koja im je svrha ?

“ Vašar ili sajam je oblik narodnog okupljanja. Stariji naziv je panađur. Osnovna svrha vašara bila je da seljaci kupe neophodne stvari u vreme dok nisu postojale prodavnice u današnjem smislu. Obično se dešava u doba nekog crkvenog praznika kada nije dozvoljeno raditi I najčešće se dešava na nekom ravnom terenu – često u porti obližnje crkve ili manastira, čime se celom događanju daje određena doza ozbiljnosti I društvene prihvaćenosti. “

Ovaj citat je skinut sa Vikipedije i priznajem, nije nešto. Istorija vašara je mnogo duža i kompleksnija, ali da Vas ne zamaram, ovo će sasvim da posluži svrsi teksta.

Roditelji moje generacije, pioniri socijalističke industrijalizacije i migracije, uvek imaju ono NEŠTO u glasu i očima kad se pomenu vašari. Valjda su to sećanja na mladost, na prva kibicovanja, oznojene dlanove dok se drže za ruke u kolu, liciderska srca i neizbežni ringišpil.

“Sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava“.

Život u gradovima, bar onim manjim, a u Srbiji su svi manji, nije ukinuo vašar kao društveno događanje, ali mu je potpuno promenio prirodu. Prekinuta je veza sa crkvom i crkvenim, dodati su socijalistički “ sveci “ i praznici. Muzikante sa zlatnim zubima i kontrabasom, zamenili su moćni razglasi iz kojih zastrašujuće ispraznim glasom čuješ poruke tipa – “ Ne siiilaziii, ne priiilaziii, dok ringišpil ne stane ! “ Ili muzika i pesme, od kojih shvatiš na šta je mislio Filozof kad je rekao da je ovo najgori svet od svih svetova. Dakle, dno. Pored simbola vašara – ringišpila, pojavile su se nekakve balerine, kuće strave, autići na struju i svašta nešto. Okolo se prodaje sve, od nadgrobnih spomenika i kazana za rakiju, do tangi i pljeskavica sa salmonelom. Ali, ponuda je prilagođena potražnji. Našim roditeljima je vašar bio retka prilika da upoznaju nekog novog ili da se približe nekom koga već znaju poizdalje, malko. Pokazivalo se, pregovaralo, dogovaralo, nagovaralo. . . A, danas ? Danas su tu vašaronostalgičari, zadrigli tipovi koji neguju   “ tradicijonalne vrednosti “ , babe koje šetaju svoje unučiće pridošle iz Austrije, Švedske, Francuske, Nemačke . . . Tu su prezreli momci i devojke iz okolnih sela, jer ko zna, možda im se posreći. I uvek bučne gomile dece, kojima je svaka gužva zanimljiva, pa može i vašar, ako nema ništa drugo.

Ideja i potreba vašara, kao sastavnog dela “osvećenog vremena“, kako to naziva Mirča Ilijade, više ne postoji. Vašar je mrtav – živeo vašar!

Vašar je danas previše buke, previše loše robe i previše lošeg ukusa na jednom mestu. Postao je sinonim za besmisleno okupljanje bez svrhe, cilja i povoda. Da li mi je žao zbog toga? Nije. Ne veže me ništa za vašare. Ali, žao mi vašara kao takvog. On je još jedan primer, u nepreglednom nizu, koji ilustruje naš primitivni mentalitet, nedostatak kulture ,nedostatak invetivnosti i strah od bilo kakve promene. Umesto da jedano takvo dešavanje kultivišemo, obogatimo novim sadržajima, prilagodimo duhu vremena i sačuvamo kao deo nacionalnog indetiteta, mi smo uradili sve suprotno od toga. Prostačka zabava uz prostačku trgovinu i prostačku hranu. Sve na jednom mestu. Jedino mi žao onih ljudi kojima su vašari jedna od retkih prilika za sentimentalno putovanje u vreme mladosti – kad su devojke bile devojke, paradajz imao ukus paradajza, a vašar bio događaj za koji se živelo.

A, možda je sve počelo još onim zadnjim stihom Đurine pesme:

„Kupi mi, kupi, babo, pečenja jarećeg “.

Ko zna? Galama sa vašara je prestala i ja mogu na spavanje…sve ostalo je samo kolumna za ovu nedelju.

 

 

Nema komentara