Uradim domaći i napišem kolumnu za ovaj vikend, a onda se desi Pariz. Nekako nisam mogao da se ponašam kao da se to nije desilo. S druge strane, nisam „horski pevač“, ne mogu da cokćem sa ostalima nad tom tragedijom, a da ne kažm šta mislim o tome.

Pre svega, volim Pariz. Taj grad je deo mog identiteta mnogo više od Moskve, npr. Svako normalan mora da bude potresen ovim događajem i   brojem žrtava, kao i načinom na koji su ti ljudi stradali. Cela situacija je pomalo dežâ vî jer smo u januaru gledali nešto slično. Kao i tada, sve udarne vesti bile su posvećene ubijenim novinarima „Šarli ebdoa“, društvene mreže je preplavilo osećanje solidarnosti sa žrtvama, a svi su odjednom postali Šarli. Nedugo zatim ovi mrtvi su u medijskom prostoru ustupili mesto nekim drugim mrtvima i ceo događaj je skoro zaboravljen… do petka 13. Niko ništa nije naučio iz prethodnog terorističkog napada. A ne treba biti ni potomak Tarabića, ni Lazanski, da bi bilo jasno kako ovo nije kraj, već početak takvih napada širom sveta. I tu vidim problem. Od januara do tog petka 13. bilo je na desetine sličnih, čak mnogo gorih masakara na Bliskom istoku i u Africi. Bili su treća, četvrta, peta… ili tamo neka vest u evropskim i američkim medijima. Ako su uopšte i bili vest. Nekoliko sekundi snimka sa lica mesta, koliko da se pokrije spiker koji nam saopšti mesto događaja, broj poginulih i naziv organizacije koja preuzima odgovornost za napad. Toliko. Nema boja iračke, sirijske ili libijske zastave po društvenim mrežama. Nema pretnji ubicama, nema saučešća za poginule   – samo nezainteresovanost zapadnog sveta za ono što je daleko i dešava se nekom drugom. Zar pre nekoliko dana nije poginula velika grupa ruskih turista na povratku iz Egipta? Po svemu sudeći i to je bio teroristički napad na nedužne ljude. Ceo događaj je u rekordnom roku ispolitizovan, tako da postradale više niko nije ni pominjao. Ipak su to samo Rusi. Oni nisu good guys. Ili kako kažu u mom selu – po tuđem turu ni 25 batina nije mnogo.

Zapadna civilizacija sebe smatra slobodnom i demokratskom. To je u redu, sve dok te vrednosti služe samo za političke kampanje i ne podrazumevaju odgovornost. Jednostavno je. Zemlje Zapada troše mnogo više prirodnih resursa nego što imaju ili žele da plate. Ako nemaš, a ne daju ti se pare, jer to utiče na standard onih koji treba ponovo da te izglasaju, moraš da tražiš druga rešenja, a nema ih mnogo.

Zapitate li se ponekad zbog čega plaču majke u Siriji, Somaliji, Jemenu ili Iraku? Ne? Ni ja. A trebalo bi. Francuzi imaju još jednu priliku da sebi postave to pitanje. Jer u njihovo ime Vlada koju su sami birali bila je i još uvek je deo nekog „Milosrdnog anđela” smrti koji ostavlja pustoš za sobom. Zašto bi život portira banke iz San Denija, koji je došao u centar grada na koncert, bio vredniji od života medicinske sestre iz Libije? Život je život, čovek je čovek, sve drugo je predvorje nihilizma iz kog ne uspevamo da pronađemo izlaz.

Anonimni kolumnista

Jedan komentar

  • Odgovori
    Gordana
    15. novembra 2015.

    Oči su nam zamagljene načinom na koji nam mediji “prodaju“ maglu i ovaj tekst nam razlaže činjenice na proste činioce i bolno je istinit. Selektivno smo ljudi i selektivno poštujemo život jer ne razmišljamo svojom glavom. Gde je izlaz, pitam se?